Zdrava maca - Royality SHOW

Vi ste ovde: Home / O mačkama / Zanimljivosti / Kako je mače ublažilo depresiju mog partnera
utorak, 18 avgust 2015 11:39

Kako je mače ublažilo depresiju mog partnera

  • Штампа
Kako je mače ublažilo depresiju mog partnera Ilustracija: Brian Rea

U trenutku kada bi njegova depresija bila u najgoroj fazi, moj momak bi se budio ujutru obavijen maglom toliko opipljivom da bi me njeno prisustvo ponekad trzalo iz sna, kao da sam osetila da nešto gori.

Tokom prvh par godina naše veze, često sam želela da se Džo na krevetu okrene ka meni, sa toplim rečima "Dobro jutro" i poljupcem, umesto što bi direktno ustajao iz kreveta, poput zombija, u pravcu kafe.

Posle izvesnog vremena sam shvatila da je ležanje u praznom krevetu i sanjarenje o nedepresivnom Džou prilično loša ideja. To me činilo neraspoloženom i onda bi oboje imali loš dan.

Zbog toga bih, na najveseliji mogući način ogrnula svoj bade-mantil i gumene čizme, i otišla da sakupim nežna plava jaja od arakuna kokošaka naše stanarke.

Kad bih se približila, pod kokošinjca bi se pretvorio u vrtlog sena dok bi pacovi žurili da se sakriju u svoju jazbinu iza posude za sakupljanje đubriva. Pacovi su nas preplavili, a sama  želja da ih se otarasimo je bila podjednako efikasna kao i ona da Džo izađe iz depresije.

"Treba nam mače", izgovarala bih skoro svako jutro dok bih ređala topla jaja u korpu na kuhinjskom pultu. Nagovarala sam ga intenzivno, objašnjavajući da čak iako ne poraste u pacolovca, samo to što imamo mačku u kući će terati glodare.

Džo nije bio siguran u vezi mačeta. Uvek je bio skeptičan kada su u pitanju naizgled nepromišljene ideje - sporo je prihvatao nove stvari, sporo se menjao.

"Da li si razmišljala o tome zašto želiš mače?" pitao me jedno veče.

"Kako to misliš, zašto?", bila sam uvređena. Izgledalo je kao da implicira da, sem pacova, imam neke nezdrave razloge što želim mače. "Zašto bilo ko želi mače? Pa mače je!"

"Izgleda mi kao da će zahtevati mnogo energije", dodao je.

Mačka leči depresiju kod ljudi


Džo i ja smo bili skoro tri godine u vezi, u tački na kojoj, prema naučnim istraživanjima, veliki broj partnera prekida vezu.

Njegova depresija je dolazila u čestim ciklusima, i obično bi trajala danima. Tokom tih dana, ukoliko bih kući donela kanticu njegovog omiljenog sladoleda, Džo ga ne bi liznuo, pa čak ni primetio.

Ne, nije hteo da ide u bioskop, u diskoteku niti da vodimo ljubav. Bilo kakva ponuda, uključujući tu i moje telo, bi propala u taj sivi slivnik, čineći da se osećam beznadežno i patetično. Naučila sam da je najbolji način da mu pružim ljubav tokom tih dana zapravo da ga ostavim na miru.

"Ne možeš izlečiti depresiju", rekao mi je jednom prilikom. "Možeš samo da naučiš da bolje živiš sa njom".

Naučila sam da lakše živim sa njom; počela sam da kupujem svoj omiljeni sladoled umesto njegov. I kada sam se jednog avgustovskog dana konačno odvezla na drugu stranu Portlanda do azila organizacije Oregon Humane Society, uradila sam to tajno, iz otpora i pobune, i potpuno zarad svojih neobjašnjivih razloga.

Bila je to posebno teška nedelja. Moja pažljivo stvarana strategija voljenja depresivnog čoveka je da pomognem sebi, umesto što pokušavam da pomognem njemu. "I danas", pomislila sam ulazeći na parking azila, "pomažem sebi ovim mačetom".

Kada se Džo vratio kući to veče, mače odnosno jedna čupava mrvica - je iskočilo ispod kreveta. Udahnula sam duboko, spremna da branim svoju odluku.

Ali onda sam videla njene lukave oči kako gutaju njegove lepe i tužne oči, i tu kao da su se ukazao vatromet, jednorozi u skokovima, i aurora borealis koja je zasijala između njih dvoje. Kada bi mače pokušalo da se istovremeno umiljava, poigrava i hoda postrance, saplićući se o svoje šape, mislim da su se Džonove oči vrtele u njegovoj glavi i otkrile dva svetlucava ružičasta srca na mestu njegovih zenica.

Kada smo se probudili sledećeg jutra, prvo što je Džo izgovorio je bilo: "Gde je mače?".

A prvo što je mačke uradilo, kada je čulo njegov glas, je bilo aplinističko penjanje vertikalno uz prekrivač i zatim skok pravo na njegovo lice.


Tog istog leta, Džo je skupio snagu da napravi velike promene u svom životu: prestao je da puši, i poslušao je savet svog lekara da proba Wellbutrin, antidepresiv koji se takođe često prepisuje kao pomoć prilikom odvikavanja od pušenja.

Sejdi (kako smo nazvali mače) je porasla u izvrsnog lovca. Do vremena kada je bila dovoljno odrasla da lovi, isterala je jednog po jednog glodara iz svake rupe u našem komšiluku, donoseći nam "žive poklone" skoro svako veče.

Brzo je postalo jasno da Sejdi donosi živu lovinu za Džoa. Bez obzira na gluvo doba noći, on bi skočio iz kreveta kako bi je dočekao, uključio svetla i glasno je hvalio.

Ona bi pustila plen kako bi se igrala sa njim, a mi bi gledali miša ili pacova kako beži ispod ormana ili kreveta. Tada bi Džo uzimao makazaste hvataljke za salatu i onda bi njih dvoje zajedno išli u lov.

Dok sam ležala u krevetu, zadovoljno gledajući svog nespretnog i golog momka kako u ćošku hvata glodara u noćnom polumraku, gledajući ga kako se sapliće, smeje i domunđava sa Sejdi, koja bi mu uzvraćala mjaukanjem i vrtela se oko njegovih nogu trljajući ih njuškom.

Jutarnji refren "Gde je mače?" je, u poslednjih 4 godine evoluirao u "Dobro jutro slatkišu" praćen poljupcem u moj obraz. Ponekad dobijem i maženje pre jutarnje kafe!

Džo i dalje ima loših dana. Ali sada i kada je najgori dan u pitanju, kada se čini da se siva skrama navlači nad njega, a ja se spremam da odem u svoj kutak kuće, dovoljno je da Sejdi samo ušeta u sobu, probijajući se kao nož kroz puter ili svetlo kroz maglu.

"Hej Sejdi! Dođi vamo jednorože mali", Džo bi joj tepao. "Pa šta to radiš? Kako je bilo u školi? Da li su te dirale siledžije?" Zatim bi se nasmejao svojoj šali i uzeo u naručje poput bebe, okrećući se da bi mi je pokazao.

"Pogledaj Sejdi", rekao bi, češkajući je između ušiju tako da joj se dlaka podigne u obliku "čiroki" frizure. "Predeš, je li, ribožderu? Jel predeš?" Držao bi je na svom uhu poput kasetofona. "Prede!", rekao bi mi pobednosno, sav blažen.

Kada pitam Džoa šta misli, da li je Sejdi izlečila njegovu depresiju, lice mu se namršti. "Naravno da nije, sećaš se, depresiju nije moguće izlečiti."

Onda ja kažem "Znam, samo možeš naučiti da bolje živiš sa njom."

Poput noćnog lova na glodare, Džoova dobrobit je zajednički poduhvat. Iako Sejdi pomaže, Džo je na kraju onaj ko uhvati pacova i iznese ga do vrata. Doduše Sejdi pomaže toliko da je nekada teško razlučiti gde prestaju naši izbori a gde počinje njena egzistencija.

Na prvi signal neraspoloženja kod Džoa, ja odlazim da pronađem Sejdi i stavljam je bukvalno na njega, poput obloge. I tokom naših najžešćih svađa, jedno od nas na kraju uzima Sejdi i nonšalantno prilazi onom drugom, pomerajući je u vazduhu kako bi se ona izvijala i zavodljivo žmirkala.

Kada smo previše ljuti da pipnemo jedno drugo, i dalje možemo da dodirnemo Sejdi, pa se desi da završimo stojeći u sred dnevne sobe, na ratnoj nozi, oboje se naginjući ka mostu iznad mora koja nas razdvaja, tiho šaljući na drugu stranu prve ambasadore primirja: lutajuće prste koji se sreću u njenom krznu.

Jednog popodneva prošle jeseni, Sejdi je donela kući mrtvog vrapca. Osetila se atmosfera tragedije zbog ptice koju je mačka uhvatila: ono što je nekada bilo hitro i nepredvidivo biće je svedeno na šačicu paperja koja leži na podu naše kuhinje poput prinošenja neke žrtve.

Kada se Sejdi uverila da smo i Džo i ja videli njenu ponudu, pojela je celu pticu, kandže, kljun, kosti, sve do poslednjeg pera. Trebalo joj je manje od minuta da to učini. I dok smo se navikli na ideju da gledamo kako jede pticu, ona je već završila i izašla iz kuhinje, ostavljajući kao jedini trag par kapi krvi na pločicama.

Sejdi je naša sreća, neuhvatljiva i bludna. Naša sreća se smeje dok liže krv sa brade. Naša sreća se mazi samo onda kada njoj to prija, a kako je u pitanju mačka, ti trenuci umeju biti retki.

Ipak, ona sada živi u našoj kući. Jutarnje sunce na Džoovoj crnoj kosi, nas troje zajedno umotani u prekrivače, plovimo krevetom kao da je nestabilni brod u, ako su prethodni dani neki pokazatelj, još jedan prilično lep dan.



Autorka teksta Hannah Louise Poston studira poeziju na Univerzitetu u Mičigenu.
Izvor: The New York Times

Prijavite se na Zdrava maca info

Unesite svoj e-mail u polje ispod i mi ćemo vas redovno obaveštavati o svim novostima sa Zdrave mace! :)

Kontakt info

  • +381 63 273 121