- Zdrava maca - Royality SHOW

Intervju: Monika Husar, menadžerka za odnose sa javnošću

2016-01-15T09:39:15+01:00

Zašto voli mačke, šta je kod njih fascinira, šta voli da čita o mačkama i kako ih je zavolela?

Koji ti je bio prvi kućni ljubimac u životu? Da li si oduvek znala da su mačke ono pravo?

Moj prvi kućni ljubimac bio je pas, mala i vesela siva mešanka sa roze njuškicom. Zvali smo je Lila. U naš dom došla je sa ulice. Imala sam osam godina, bila sam kod bake i sa klincima sedela ispred kuće kada je pored nas protutnjao čovek na biciklu u pratnji negovane, krupne labradorke. Povikali smo oduševljeno za psom a čovek se zaustavio i iz torbe izvadio malo sivo kuče, dao mi ga u ruke, promrmljao nešto tipa "sad je tvoje", popeo se na bajs i zbrisao.

Sećam se te radosti i ponosa, mislila sam da je čovek mene izabrao zbog nečega posebnog i "sva važna" ušetala sam u bakinu kuhinju gde su sedeli moji roditelji, kojima je odmah bilo jasno da se kući vraćamo nas četvoro: mama, tata, naivno dete i razigrano sivo kuče – dali smo joj ime Lila zbog drečavog nosa. Mama je na putu do kuće zabrinuto ređala šta bi sve trebalo imati na umu ako hoćemo da je zadržimo (primer odgovornog vlasnika!) a tata je klimao glavom glumeći da je na "nivou zadatka", dok sam ja u retrovizoru gledala u njegov uzbuđeni izraz lica i čula tiho cerekanje u pauzama maminog izlaganja. Radovali smo se kao deca.

Lila je bila bebica, plakala je prvih nekoliko noći i iskukala od moje mame (koja je bila rezervisana po pitanju držanja životinja u kući) mesto na mom krevetu. Ujutru bi Lila uletala u moj krevet brzinom munje, tapkajući radosno prvo po tepihu i podu sobe dok se ne probudim. Živela je sa nama šest meseci, nakon čega ju je neko ukrao ispred naših vrata, takoreći, ispred nosa. Danas imam 36 godina, i sasvim sam sigurna da nijedan gubitak nije izazvao toliko tuge i suza kao Lilin nestanak. Mesecima posle toga majka se okretala za svakim uličnim psom, a otac obilazio tuđa dvorišta, upadao nepozvan u bašte komšija i proveravao da li ju je neko "pozajmio". Sećam se i da je jednog dana samo naglo ustao, zalupio vrata i seo u auto. Po povratku sam saznala da se setio kako je neki kolega sa posla svraćao do nas i tom prilikom (verovatno iz učtivosti) prokomentarisao da nije video lepše kuče u životu. Otac se spakovao, odvezao do obližnjeg sela i nenajavljen posetio poslovnog prijatelja. "Za svaki slučaj", rekao je po povratku. Toliko nam je svima nedostajala...

Mačke sam svesno izbegavala sve do pre šest godina, kada je u moj život "ušetala" moja prva mačka – Mičigen (Miča). Nemam pametno opravdanje zbog čega sam ih izbegavala, reč je o užasnoj predrasudi zbog koje se sad, kad iz iskustva znam o kakvoj životinji je reč, stidim. Niko od meni bliskih ljudi u prošlosti nije imao mačku (baka je imala dvorišne, ali one nikad nisu htele da se sa mnom maze) tako da sam od njih zazirala. Nisam ih se nešto plašila, više je to bilo odsustvo interesovanja za njihovo postojanje. Nervirala me je i komšinica koja je ispred zgrade hranila čopor uličnih mačaka, a danas ja to radim. Čovek se menja zahvaljujući iskustvu i novim okolnostima, i to je ohrabrujuće. Ja sam se promenila kad sam se zaljubila u Miču, malo čupavo i prgavo dvorišno mače, koje sam dobila na poklon. Danas je Miča - "mačka za pod glavu", pošto je toliko mekana i pitoma da mi često služi umesto jastuka. Dve godine posle Mičigan, sa ulice pravo u moj život, došla je i Musavica - mršavo, bolesno i proždrljivo mače. Postala je deo ekipe zahvaljujući mom suprugu, koji je hteo "svoju mačku". Musavica je prava pas-mačka, ili čovekolika mačka, s obzirom da ima vrlo izražajnu njušku i da joj se u očima vide razočarenje, ljutnja, zainteresovanost, radost. Ona voli i da "priča", svuda me prati po stanu i insistira da bude u sve uključena, a voli i ljude.

Imala sam i akvarijum sa ribicama, zeca, hrčka, kornjaču, papagaja, a otac mi je jednom za rođendan doneo i malog ježa. Našao ga je na putu do kuće. Volim sve životinje.

Mičigen nekada kao mače (gore) i danas (slika dole) :)

Kako znam da ti je čitanje omiljena "aktivnost", imaš li neku preporuku za ljubitelje mačaka, naravno, sa odgovarajućom tematikom?

Imam, mnogo toga bih preporučila: ne samo knjige o mačkama, već i literaturu pisaca koji su voleli ili vole mačke. Na prvom mestu, esej "Ogled o mački" našeg uglednog pisca Radoslava Petkovića, koji sa suprugom Vladislavom, takođe književnicom, živi u društvu mačka Feliksa. Uživala sam čitajući ovu esejističku prozu. Reč je o veoma pametnoj knjizi, da se tako izrazim, koju je napisao pravi zaljubljenik u mačke. Nema je više u prodaji (nadam se da će je “Laguna” ponovo štampati), ali je možete pozajmiti iz biblioteke.

Preporučila bih i "Rečnik zaljubljenika u mačke" Frederika Vitua, kao polaznu tačku za istraživanje ove teme. Knjiga je zabavna, puna anegdota, zanimljivih informacija o poznatim ljudima i njihovim mačkama, jednom rečju - enciklopedija svetske umetnosti posmatrana kroz odnos mačke i čoveka. Odatle sam crpela svoje ideje za čitanje, i zahvaljujući toj knjizi bolje se upoznala sa opusom slikara Baltusa i pogledala stari, avangardni nemi film A. Hamida i M. Deren "Tajni život mačaka" (ima ga na Youtube-u).

Takođe, volim Murakamija, on je veliki ljubitelj mačaka i često ih spominje u svojim romanima. Roman "Kafka na obali mora" bih izdvojila za ovu priliku. Tu su i Selin, Hemingvej, Kipling, Luis Kerol, koji su voleli i život delili sa mačkama.

Kako doživljavaš razliku između mačaka i pasa, pa i ljudi koji su isključivi po tom pitanju? Primećuješ li razlike između tih “tabora”?

Ako voliš životinje, voliš i pse i mačke i ptice, samo je pitanje trenutnih životnih okolnosti, navika ukućana ili iskustva, koju ćeš životinju da odabereš za svoj životnog saputnika i člana porodice. Ne verujem da čovek može voleti pse a mrzeti i sakatiti druge životinje. Moguće je da te mačke ne privlače i to može biti posledica neznanja, neiskustva ili jednostavno "ukusa", ali nije moguće da ih mrziš i da im želiš zlo, a tvrdiš da generalno voliš životinje. Svi mi imamo simpatije prema nekoj životinjskoj vrsti, pa se u skladu sa tim simpatijama za nju odlučujemo kao kućnog ljubimca. To mi je sasvim u redu. Ukoliko je reč o ljubavi prema jednoj a patološkoj mržnji prema drugoj vrsti - takvih se ljudi klonim.

Dakle, imam razumevanja za takve tabore, kada se govori o tome koju životinju više voliš (psa ili mačku). Isto tako, kao neko ko je doživeo "prosvetljenje" kada su mačke u pitanju, imam potrebu da idem okolo i uverevam ljude da su mačke nešto najbolje što im se može desiti u životu. Jer jesu! Zanimljiva je ta ljubav između vlasnika i njihovih mačaka - čini mi se da se tako nešto ne sreće kod vlasnika pasa (možda grešim). Mi smo u stanju satima da pričamo o tome kakve su i šta rade naše mačke, razmenjujemo fotke na društvenim mrežama, učlanjujemo se u fejsbuk grupe posvećene "samo mačkama" u kojima smo veoma aktivni, i tome slično. Kad čujem da neki poznanik ima mačku, odmah mi je mnogo simpatičniji. Čudno je to, nekako zabavno zastrašujuće.

Ono što bi se moglo nazvati modernim životom čoveku ostavlja sve manje vremena, i sve više ga udaljava od prirode. Da li je kućni ljubimac način da čovek ostane svestan da postoje i druga živa bića, i da planina i more nisu "ono gde se ide samo na godišnji odmor"?

Jeste. Kućni ljubimac nam pomaže da budemo bolji ljudi, u to sam sigurna. Postoje brojna naučna istraživanja o tome kako držanje kućnog ljubimca pomaže u vaspitanju dece, deluje blagotvorno na bolesne, depresivne, usamljene...Osim toga, životinja u kući, u savremenoj svakodnevici, predstavlja sponu između otuđenog čoveka i prirode koja ga je stvorila. Zahvaljujući mojim mačkama, počela sam da razmišljam i o dobrobiti ostalih životinja, posebno napuštenih i odbačenih od strane čoveka, kao i o zaštiti prirode generalno. Trudim se da se edukujem, da budem ekološki odgovorna i često uzimam kod sebe ulične mačiće i udomljavam ih poznanicima, preko svog fejsbuk naloga ili u saradnji sa Društvom životinja “Ljubimci” iz Pančeva. Poslednjih pet godina sam vegetarijanac.

Da li svako treba da ima kućnog ljubimca?

Nisam sigurna da znam odgovor na to pitanje. Svako ima pravo da ima kućnog ljubimca, a da li ga svako treba imati - ne znam. Kad o tome razmišljam, nameće mi se pitanje "da li svako treba da ima dete?".I pored toga što ću ovakvom izjavom izazvati gnev onih ljudi koji smatraju da je neumesno porediti bebu sa mačetom ili psom, zaista mislim da je reč o sličnim odlukama koje donosimo u nekom trenutku života. S obzirom da je reč o jednom živom biću, i da se držanje životinje svodi prevashodno na odgovorni odnos prema njoj i odgovorno vlasništvo (vakcinacija, sterilizacija/kastracija, odgovarajuća ishrana, zajedničko vreme, privrženost), kućnog ljubimca bi trebalo da imaju oni koji smatraju da je život tog bića (i bilo kog drugog!) jednako važan kao i život čoveka.

Šta voliš kod mačaka kao vrste, odnosno ima li nečega u njihovom karakteru što ti smeta?

Volim taj jedinstveni balans između pitomosti i divljaštva koji se samo kod mačaka sreće. U jednom trenutku je mazim i ona je najpitomije biće na planeti: prede, umiljava se, mljacka od zadovoljstva. Dve sekunde kasnije, skače kao oparena, uputi mi prekoran pogled i tresne šapom po sred ruke. Nemam pojma zbog čega, valjda joj je dosadilo. Mačke su u isto vreme ostale bliske i čoveku i prirodi, i u toj bliskosti veoma iskrene. Vole ljude, ali nam ne služe slepo. Mislim da smo ih baš zbog te osobine nepravedno okarakterisali kao potmule, lukave, koristoljubive. Takođe mislim da je čovek svojim predrasudama motivisanim delovanjem kroz istoriju naneo mnogo štete mačkama i da je vreme da se zajednica edukuje, dok još nije kasno. Ne smeta mi ništa, mačka je - savršena.

Internet epoha, velika brzina prenosa informacija i veliki broj medija doneli su nam mogućnost da vidimo kako najlepše, tako i najmonstruoznije postupke ljudi prema životinjama. Iz tvog ugla, kakav je odnos prema mačkama, kućnim ljubimcima, i u krajnjoj liniji životinjama u našoj zemlji?

Volela bih da mogu da izbegnem uopštavanje, ali je pitanje opravdano pa ću izneti nešto slično opštem utisku: evidentan je nedostatak edukacije, to je činjenica, ali ne samo to. Čini mi se da deo stanovništva nije ni dovoljno senzibilisan, a povremeno uočavam i problem etičke prirode. Nemalo puta, čak i u svojoj užoj porodici, kada se govori o smrti ili bolesti ljubimca, čula sam komentar "nije strašno, to je samo životinja". Dokle god je to "samo životinja", imaćemo mučitelje i kasapine i među "finim" svetom.

Kakav-takav napredak još i mogu da vidim u svesti okoline kada su kućni ljubimci u pitanju, mada me obeshrabruje što se kao društvo jako sporo prosvećujemo po pitanju sterilizacije/kastracije. Mnogo gore stanje je u odnosu prema drugim domaćim životinjama, koje nam i pored toga što je dokazano da pate i osećaju bol, i dalje služe pretežno za ishranu. Ne zagovaram da svi moraju biti vegetarijanci ili vegani, ali zagovaram umerenost u konzumiranju mesa. Kada bismo po potrebi jeli meso, jeli bismo ga najviše nekoliko puta mesečno. To bi dovelo do manje potražnje na tržištu, kao i do redukcije broja klanica i fabrika prerade. Manje bi životinja patilo a mi bismo bili zasigurno zdraviji. Zbog ovakvog stava obično sam izložena podsmehu, posebno na društvenim mrežama. Skoro sam nešto slično napisala, a poznanik mi je na komentar "zalepio" sliku mesa na roštilju. To je, valjda, trebalo da bude duhovito. Jedno istraživanje kaže da čovek u proseku u toku svog života pojede 7 hiljada životinja. Neko je za "moje potrebe" zaklao nekoliko hiljada živih bića! To me je saznanje razbudilo. U poslednje vreme sve češće promišljam na koji način motivisati ljude da samo razmisle o tome kako smo došli dovde da nam je ljudski život toliko važniji od bilo kog drugog. Nismo li mi ipak, u odnosu na te druge, manjina na ovoj planeti?

Da li je prioritet u zakonima ili edukaciji, ili nečemu trećem?

Dobri i primenjivi zakoni, njihova efikasna i dosledna primena, oštra kaznena politika, jaka, institucionalizovana i stabilna podrška nevladinom i stručnom sektoru, pravovremena, temeljna i kontinuirana edukacija. Sve od nabrojanog je u ovoj zemlji prioritet. I tako već 20 godina.

Iako zvuči kao kliše, ispričaj nam neku zaista zanimljivu anegdotu vezanu za tebe i tvoje mačke.

Kada su mačke u pitanju, klišei su dozvoljeni! Ispičala bih priču o mojim "privremenim" mačkama, bilo ih je u tom trenutku četiri, tri mačorčića i jedna mačkica. Vraćala sam se sa aerobika, bilo je letnje veče, pre tri godine. Sparno i tiho. Jela sam sladoled, prišla kontejneru (kod gradske pijace) da bacim štapić i ugledala crno-bele šapice kako vire iz crne kese za đubre. Pomislila sam kako se mače u kontejneru našlo u potrazi za hranom, ali kad sam bolje pogledala, shvatila sam da je kesa zavezana u čvor, i da je mače u agoniji i pokušaju da se izbavi, zaparalo kesu koju je neki čovek (ili žena) namerno bacio u đubre, znajući tačno šta u njoj baca. Nerado priznajem da sam "zaronila" u kontejner i izvukla kesu, u kojoj se nalazilo četiri mačeta (blago meni). Tek progledali, krmeljivi, uplašeni i beskrajno slatki, mačići su se dali u dranje i ja sam ih donela u stan, smestila na zatvorenu terasu (na radost mojih komšija) i nazvala ih Porodica Kretenković. Kretenkovići su kod mene gostovali nešto više od dva meseca. S obzirom da fotke mojih mačaka redovno delim sa prijateljima na Fejsbuku, Kretenkovići su ubrzo dobili i svoj foto-album, a sagu o ovoj neodoljivoj družini pratili su mnogi moji Fb prijatelji. Mačore smo ubrzo nazvali Tomi, Li i Džouns (po istoimenom glumcu) da bismo ih bolje razlikovali. Devojčica je bila svetlo sive boje sa belom, paperjastom poddlakom. Ona je jedina ostala bez imena. Kretenkovići su ubrzo našli i svoje domove, a ja sam ostala da se ulizujem mojim uvređenim mačkama (Miči i Musi) i tražim oproštaj zbog privremenog izdajstva. Izgleda da jedino njih dve Kretenkovići nisu uspeli da šarmiraju. Evo i kratkog video snimka ovih mačića:

Posećuješ li izložbe mačaka? Da li je pored toliko napuštenih životinja OK baviti se odgojem i prodajom? Šta misliš o tom međusobnom nerazumevanju ljudi koji se bave zaštitom, spasavanjem i udomljavanjem mačaka i odgajivača sa druge strane? Da li je životinjama potreban sukob među ljubiteljima životinja?

Posećujem povremeno i uvek se nezaboravno provedem. Idem od štanda do štanda i na svakom govorim "ovu bih rasu volela da imam" i tako u krug. Nemam ništa protiv uzgoja ukoliko je reč o validno registrovanim uzgajivačnicama, koje brinu o svojim životinjama, poštuju propise i čine sve da budu stoprocentno sigurni da su mače dali u dobar i odgovarajući dom. Registrovane odgajivačnice vode računa o broju i ciklusima parenja, ne iscrpljuju životinje, potpisuju ugovor o sterilizaciji/kastraciji sa budućim vlasnicima, i kada prestanu da ih pare, pružaju “penzionisanim” životinjama najbolje moguće uslove za život.

Veliki sam protivnik uzgoja "na crno" i ne shvatam najbolje ljude koji kupuju kućne ljubimce iz sumnjivih oglasa jer na taj način direktno pospešuju to tržište. "Divlje" uzgajivače bih najstrožije kažnjavala visokim novčanim kaznama tako da im na pamet ne padne da svoje životinje zloupotrebljavaju na tako surov i primitivan način, zarad sticanja materijalnih dobara.

Što se nerazumevanja između zaštitara i odgajivača tiče, mislim da je nezadovoljstvo zaštitara usmereno najviše na te koji se bave ilegalnim odgojem i trgovinom kućnih ljubimaca, ali i na one koji nepromišljenim kupovinama (rezon - prođem jeftino a kupim sijamsku, rasnu mačku za 50 evra) pospešuju to tržište. Shvatam to, jer sam i sama bila u prilici da se osetim ozlojeđeno kad neko od ljudi koje poznajem izjavi kako je njegov persijaner koštao 30 evra u "Halo oglasima". Razumem i da ljudi iz nekog razloga vole određenu rasu, rekla bih najviše izgled te životinje, i da će se pre odlučiti da u stanu drže abisinsku mačku (ako za to imaju para) ili neće uopšte imati ljubimca, nego što će udomiti sa ulice evropsku domaću mačku. Ne podržavam takvu isključivost, ali razumem. I ja maštam o crnoj nemačkoj dogi!

Takođe, velika je napetost između zaštitara i ljudi koji imaju mačke ali ih ne sterilišu/kastriraju, nego ih puštaju da se nesmetano pare i razmnožavaju. Čak i ako uspešno udome sve mačiće, postavlja se pitanje zašto novim okotima "zauzimaju" mesto životinjama sa ulice, koje nemaju vlasnike da se o njima i njihovoj reprodukciji odgovorno brinu. I to je tačno. Ako ja, kao neko ko želi da udomi jednu mačku, uzmem mače od komšijine mačke koja se slobodno razmnožava jer njeni vlasnici ne veruju u sterilizaciju (ili neće da plate, neće da se "igraju Boga", hoće da im mačori "omrse brk" i takve stvari koje svakodnevno čitam kao opravdanje) ne mogu u isto vreme uzeti mače sa asfalta koje je neko “šutnuo” iz dvorišta da se samo snalazi. Broj udomitelja je ograničen a broj napuštenih mačaka se rapidno uvećava zahvaljujući nama, ljudima, koji umemo da budemo vrlo nerazumni, egocentrični i tvrdoglavi. Ja o ovoj temi pre pet godina ništa nisam znala, niti me je problem neodgovornog vlasništva posebno uznemiravao.

Danas, dok moje mačke pored mene bezbrižno dremaju kao da su rođene na "jastuku od svile" (što bi rekao Duško Radović u jednoj njegovoj pesmi) trudim se da svim raspoloživim sredstvima uključim ljude u problematiku sterilizacije/kastracije i da na svakom koraku zagovaram (nekad i vatreno) odgovorno vlasništvo. Usput, ako je neophodno, ne ustručavam se da povremeno ruku zavučem u neku kantu za đubre, ili ispod auta. Imam još par prijatelja, odličnih kandidata za udomitelje, koji nemaju mačke!

Monika Husar Tokin radi kao menadžerka za edukaciju i odnose sa javnošću u Kulturnom centru Pančeva. Osnovala je udruženje za promociju kulture i umetnosti “KomunikArt”. Operativna je direktorka Nova Festivala. Posebno se posvetila promovisanju muzičkih kulturnih sadržaja. Samostalno radi kao event i PR menadžerka za više manifestacija: Pančevo Film Festival - PAFF, Dani Vajferta, Majski dani knjige...

Stručni je savetnik za informisanje Resora za područje sporta grada Pančeva i koordinatorka informisanja Saveta za sport grada Pančeva.

Dugo godina bavila se novinarstvom i autorskim radom u oblasti kulture u medijima: BK Televizija, RTV Pančevo, Nedeljnik “Pančevac Press”. Autor je više projekata sufinansiranih od strane grada Pančeva.

Katarina Krenn, felinološka sudija

2015-01-06T11:25:31+01:00

Razgovarali smo sa Katarinom Krenn, koju ljubitelji mačaka u našoj zemlji već znaju sa izložbi na beogradskom Sajmu.

Katarinu smo zamolili na razgovor u njenom gustom rasporedu između posla i putovanja na izložbe na kojima ocenjuje rasne i domaće mačke širom sveta. O tome da li više voli mačke ili pse, kako je počela da se bavi felinologijom i kakva je njena veze sa Srbijom pročitajte u našem najnovijem intervjuu:

Da li se sećaš svog prvog kućnog ljubimca? Ispričaj nam nešto o njemu:

Moj prvi kućni ljubimac je bio pas (jazavičar) i zvao se Florian. Sećam se da sam uvek mislila kako ima čudnu dlaku. Uvek je uzimao cuclu od mojih najmlađih rođaka. Svako dete je pored njega bilo bezbedno. A ukoliko bi nam u goste došao neko koga on nije voleo, izgrizao bi mu cipele!

Kako si sudija u međunarodnoj felinološkoj asocijaciji TICA, pretpostavljamo da više voliš mačke od pasa. Da li je to tačno?

Volim i jedne i druge. Pored mačaka imam i Vipeta (malog hrta) koji ima već 11 godina i baš volim da provodim vreme sa njim. Volim naše duge šetnje i da ga gledam kako trči. Volim karakter pasa, posebno hrtova. Oni su tako graciozni i plemeniti. Sa druge strane, jako volim mačke. Citiraću za ovu priliku Ernsta Hemingveja: "Nijedna životinja nije slobodnija od mačke....Mačka je najbolji anarhista."

Maine Coon mačak iz Katarinine oadgajivačnice - CH Broadsway Georgy Girl of Amayalynx

Da li primećuješ razliku između isključivih vlasnika pasa i isključivih vlasnika mačaka? Čini se da postoji jasna podela između dve filozofije: "Želim da mi se neko bezuslovno obraduje kada dođem kući" kod jednog i "Više volim nezavisna bića koja nisu previše zahtevna" kod drugog tipa ljudi.

Po mom mišljenju i jedni i drugi istinski vole svoje kućne ljubimce. To mi je jedino važno.

Čini se da ljudi koji nemaju kućne ljubimce sebe lišavaju lepog iskustva harmoničnog života sa životinjama a na taj način i sa prirodom. Da li bi svako trebao da ima kućnog ljubimca?

Moguće je doživeti jako lepe trenutke u životu i bez sopstvenog ljubimca. Najbolji primer je moja mama - ona se brine o mojim životinjama kada putujem na izložbe radi suđenja ili kada sam na godišnjem odmoru. Uvek kada se vratim ona ima po jednu novu priču, punu radosti i ljubavi. Ne mislim da bi svako trebao imati kućnog ljubimca ali svako treba da ima priliku da doživi neko iskustvo sa životinjama.

Maine Coon ženka iz Katarinine odgajivačnice - SGC MtNest Vienna Sunrise of AmayaLynx

Na koji način su kućni ljubimci uticali na tvoj život? Opiši nam svoje ljubimce i tvoju omiljenu rasu - Maine Coon mačke.

Volim trenutke kada moj suprug i ja sedimo na kauču sa našim mačkama. One trenutke kada ih mazite i kada možete osetiti koliko vam veruju i koliko im to prija.

Maine Coon mačke su poznate kao "nežni džinovi" i upravo je tako. Maine Coon mačka nikada ne treba da bude agresivna. Kod njih volim što su uvek tu negde oko mene ali nisu preterano zahtevne. To je najveća od svih rasnih mačaka ali je istovremeno izuzetno nežna. One vole da pričaju. Možda očekujete dubok i snažan glas ali upravo je suprotno. Kao što već rekoh - veoma nežan.

Svaka mačka je drugačija, ali neke osobine ipak važe za celu populaciju ove životinjske vrste. Šta najviše voliš u mačjem karakteru? Ima li nečega što ne voliš kod mačaka?

Najviše volim to što su nezavisne - mali anarhisti!

Kako si odlučila da postaneš sudija na izložbama mačaka i šta je sve potrebno da bi se to postalo?

To zapravo nije bila jedna odluka, više je u pitanju bio proces. U početku sam se bavila sopstvenim odgojem nakon što sam izvesno vreme provela na izložbama mačaka. Ubrzo sam primetila da me takođe interesuju i druge rase. Ne radi odgoja već u smislu želje da naučim što više o njihovom izgledu i karakteru. Trebalo mi je 3-4 godine da proučim celokupan program kako bih aplicirala za sudiju - jer pre toga treba napraviti dosta manjih koraka. Nakon što sam to uspela, trebalo mi je 15 meseci da postanem sudija.

Za tebe lično, pošto si sudija u felinološkoj asocijaciji TICA, da li mačke više postaju deo tvog profesionalnog života ili je to i dalje hobi, strast i užitak? Kada bi bila u mogućnosti, da li bi se odlučila da sve svoje vreme posvetiš felinologiji i odgoju mačaka?

Volim mačke i volim da ih ocenjujem. Mislim da izlagači vide i osećaju koliko volim to što radim. Šta god u životu radim, uvek u to uložim svu svoju energiju i ljubav. To se odnosi na sve segmente mog života.

Ipak, ne bih posvetila sve svoje vreme felinologiji jer imam i druge hobije. Imam puno prijatelja van sveta mačaka i volim da provodim vreme i sa njima. Ocenjivanje i gajenje mačaka je važna stvar u mom životu ali se tu dešavaju i mnoge druge stvari. Volim origami i skijanje. A sem toga, imam i posao.

Ispričaj nam neku anegdotu sa izložbe mačaka kojoj si prisustvovala.

Sudila sam na jednoj izložbi u Velikoj Britaniji prošle godine - mislim da je bila krajem aprila. Ocenjivala sam grupu persijskih mačaka i u jednom trenutku sam videla tortie Persijsku mačku (tortie - dlaka u šari kornjačevine), staru 5 godina. Pogledala sam u kavez i pomislila "Bože daj da ima dobro telo i oblik glave i čela". To su neke stvari koje morate da opipate kada ste felinološki sudija. U trenutku kada sam dodirnula mačku znala sam da je to najlepša Persijska mačka koju sam ikada imala u rukama. Veoma velika ženka, sa odličnim, zdepastim telom, fantastičnom glavom i savršeno negovanom dlakom. Bila sam toliko uzbuđena da sam pozvala supruga kako bih mu ispričala o ovoj mački jer je on godinama gajio tu rasu, a mi i dalje imamo jednu 11 godina staru Persijanku koja je svojevremeno osvojila titulu Best Cat International in TICA.
Videla sam istu mačku ove sezone već nekoliko puta i svaki put se naježim kada je vidim. Njena vlasnica zaista voli i brine o svojim mačkama što se odmah može i videti i osetiti.

Za odgajivače i ljubitelje mačaka u Srbiji tvoje lice je poznato već neko vreme. Ipak, mnogi ne znaju da su tvoji koreni takođe iz naše zemlje. Ispričaj našim čitaocima kakva je tvoja veza sa Srbijom.

Moja veza sa Srbijom je moj otac koji se rodio i živeo tu do svoje devete godine. I ja sam kao dete puno vremena provela u nekadašnjoj zajedničkoj državi, a sada Crnoj Gori, na moru sa svojom bakom koja ima veoma važnu ulogu u mom životu. Moji koreni su duboki, a ja svako leto provodim sa svojom bakom u Srbiji i uživam u svakom minutu provedenom sa njom. Sem porodice, imam i stare prijatelje u Srbiji, a takođe sam stekla i neke nove prijatelje što mi je jako važno. Jedna od njih je i Vaša saradnica, veterinarka Dragana Petković.

Često posećujem Srbiju, naročito Beograd, jer volim da vidim svoje prijatelje uvek kada je to moguće. Naravno, jako volim Beograd.

Kako se ljudi odnose prema mačkama i drugim životinjama u tvojoj zemlji? (Austriji)

U velikim gradovima ljudi gledaju na mačke i pse kao na kućne ljubimce i lepo postupaju prema njima. Jedan od razloga zbog kojih volim Beč je i to što možete povesti svog psa u svaki restoran i u javni prevoz. Na selu je mislim isto kao u drugim zemljama. Mačke su tu samo da bi lovile miševe...

Da li si ikada imala nesporazum sa članovima porodice ili komšijama zbog svojih kućnih ljubimaca?
Ne, nikada.

Sterilizacija/kastracija sa jedne strane i odgoj/izložbe mačaka sa druge. Da li si primetila taj sukob između organizacija za zaštitu životinja i odgajivača? Da li nam je kao, ljubiteljima životinja, potreban taj sukob?

Moramo napraviti razliku između odgajivača koje zanimaju zdravi mačići i odgajivača koje interesuje samo proizvodnja mačića. Zaštita životinja i odgoj mogu raditi zajednički u korist životinja. Mi imamo puno odgajivača koji samo proizvode mačiće i malo onih koji su spremni da rade za rasu, da razvijaju rasu, da selekcijom eliminišu probleme iz rase itd...

Sterilizacija je veoma važna posebno kako bi smanjila broj napuštenih životinja koje žive na ulici. Potpuno podržavam takve programe jer puno pomažu.

Ono što nam nije potrebno su ekstremisti. Oni koji govore "svi odgajivači su loši i ne interesuje ih zdravlje životinja". Mislim da su potrebni ljudi koji štite prava životinja ali da nam nisu potrebni ekstremisti.

Koje je tvoje mišljenje o rasama mačaka i pasa koje su svesno stvorene, i kojima je u tom procesu smanjena sposobnost da budu spretne, brze, zaštićene od spoljašnje sredine i druge osnovne fiziološke funkcije. Konkretno, imamo mačke i pse bez dlake koje su veoma osetljivi na hladnoću, zatim brahicefalni oblik glave koji otežava disanje itd...

U pitanju je veoma osetljiva tema. Mislim da u ovom trenutku imamo dovoljno rasa sa puno problema. Umesto da stvaramo nove rase, trebalo bi da se rešavamo probleme u postojećim rasama.

Naš portal Zdrava Maca Royality Show neprestano naglašava važnost odgovornog vlasništva svojim čitaocima. Šta misliš da je najvažnije u tom pogledu: edukacija, zakonodavstvo ili oba podjednako?

Edukacija je veoma važna u karijeri jednog odgajivača. Kada ste početnik važno je imati osobu koja će moći da pomogne i odgovori na sva pitanja. Osobu koja pokazuje pravilan put. Etika je takođe veoma važna ali to nije nešto što se može naučiti - to je jednostavno nešto što ili posedujete ili ne.

Zakonodavstvo - da, po svemu sudeći je potrebno da imamo zakone. Zakone koji štite životinje jer mnogo ljudi misli da je odgoj odličan način da se zarade velike pare.

Zahvaljujemo se Katarini na razgovoru i pozivamo sve naše čitaoce da posete narednu mađunarodnu TICA izložbu mačaka na beogradskom Sajmu koja će se održati 28. februara i 1. marta 2015.

Više informacija pogledajte na sajtu felinološkog društva Felis Serbica.

{gallery}katarina_krenn:::0:0{/gallery}

Korisni linkovi:
Amaya Lynx Maine Coon Cattery - odgajivačnica Maine Coon mačaka naše sagovornice.

Intervju: Katarina Gaj, profesorka engleskog

2014-11-06T17:10:35+01:00

Poznatija kao autorka strip-serijala "Avanture Đoleta, Kordelije, Miju i Kaće Gaj".

Ljubitelji životinja, nešto više baš ljubitelji mačaka, i redovni korisnici Facebook-a više od dve godine imaju priliku da prate internet "izdanje" jednog zaista originalnog strip-serijala. Kako ukratko opisati "Avanture Đoleta, Kordelije, Miju i Kaće Gaj"? Glavne uloge u njemu pripadaju kućnim ljubimcima autorke, jednom psu, dvema mačkama i samoj Katarini. Lucidno, duhovito i nepretenciozno, autorka obrađuje najrazličitije teme iz svakodnevnog života koje se tiču njenog odnosa sa voljenim (i često nemogućim) kućnim ljubimcima, sa drugim ljudima, društvom u kome živimo i svetom uopšte.

Sve je počelo kao hobi ove multitalentovane profesorke engleskog. Razgovarali smo sa njom o svemu u svačemu :)

Sećaš li se svog prvog kućnog ljubimca?
Prvi ljubimac bila mi je mačka Aiša. Pamtim je da je po tome da je bila sivo plava i da je bila moj prvi susret sa svetom mačaka. Obožavala sam je.

Od kako objavljuješ svoj strip na internetu, naš je utisak da te po njemu poznaje (i prati) daleko veći broj ljubitelja mačaka nego pasa. Iako sama imaš i jedne i druge, uopšteno govoreći, koje više voliš, pse ili mačke?
Često se ljudi bune da više spominjem mačke nego Đoleta. Istina je vrlo jednostavna volim i jedne i druge samo što smatram da su mačke možda malo zanimljiviji ''likovi''. Čudljive su, menjaju raspoloženja i često su komične. Đole je nažalost, nažalost za strip, jedno predivno stvorenje koje nikada ne pravi nikakav problem. Pogotovo u kući. Mazi se, spava i razdvaja mačke kada se biju. U principu on u stripu igra ulogu mirotvorca i nekoga ko vidi samo dobro u svetu.

Volim ih sve.

Primećuješ li razliku između vlasnika/ljubitelja pasa i mačaka? Reklo bi se da je tipizacija moguća po liniji “Hoću da mi se neko obraduje kad dođem kući” za jedne i “Volim nezavisna stvorenja koja ne dosađuju” za druge.
Da, ljudi često misle da se mačke ne raduju ljudima ''kada dođu kući'' ali to uopšte nije istina. Ja ili moj dečko kada ulazimo u kuću svi troje se načičkaju i mjauču ili laju kod vrata. Možda su moje mačke drugačije, ne znam. Jeste tačno da mačke malo imaju fazon ''mrzim te / volim te'' ali zato su i zanimljive, zar ne?

Smatramo da ljudi koji nemaju kućnog ljubimca sebi uskraćuju lepo i važno iskustvo života sa životinjom, a samim tim i sa prirodom. Da li bi svako trebao da ima kućnog ljubimca? Kako oni utiču na tebe?
Pa meni su promenili život na bolje. Oplemenili su ga i poboljšali u svakom pogledu. Ali ne, mislim da ne treba svako da ima ljubimca. Postoje ljudi koji ne znaju da brinu ni o sebi. Ukoliko ne brinu na pravi način o životinji sa kojom dele život ne treba ni da je imaju. Imati ljubimce nije lako, to je dodatni posao, veliki dodatni posao. Ali ukoliko ga prihvatiš stvari nekada znaju da se promene na mnogo bolje. Meni je tako bilo. A i drugima. Često se desi kada nađem neko napušteno mače pa pokušavam da ga usvojim da se ljudi plaše ove odgovornosti, ali vidim da posle dva tri meseca posle udomljavanja mačeta se načisto zaljube i brinu o tom mačetu više nego o sebi.

Jedno je sigurno. Meni su ulepšali život bez obzira na dlake i česta usisavanja. Prečesta usisavanja. Jaoj koliko mnogo usisavamo.

Koju osobinu najviše ceniš kod mačaka? Ima li nečega što te nervira kod njih?
Pa ja imam dve mačke. Kod Miju najviše cenim to što pokazuje svoju ljubav otvoreno. Spava kod mene, uvek se mazi i pazi me. Kod Kordelije najviše cenim to što je nenametljiva. Gleda svoja posla.

Kod Miju me nervira to što mi nekeda legne na sred face u toku noći pa me probudi. Kod Kordelije me nervira kada previše gleda svoja posla, kao da mi ostali ne postojimo.

Za one koji će tvoje “Avanture Đoleta, Kordelije, Miju i Kaće Gaj” prvi put čitati nakon ovog intervjua, predstavi nam ukratko svoje ljubimce.
Đole-mirotvorac

Miju-čudan revolucionar koji veruje u sve i ne veruje u ništa

Kordelija- nadrndani mangup koji je potpuno očaran mojim momkom (ovo je potpuna istina inače)

Ja-propratni lik

Dule-moj momak

Ima tu još dosta likova.

Duhovit, jasan, nepretenciozan ali ne i neozbiljan, tvoj strip se značajno razlikuje od danas preovlađujućih zabavnih sadržaja u medijima. Da li je u pitanju rezultat dugotrajnog i detaljnog planiranja ili crtaš i pišeš sporadično?
Prvo, hvala, a drugo pišem i crtam isključivo kada imam vremena. Ukoliko imam puno posla jednostavno-ne pišem ni ne crtam. Nekada nemam ni ideje. U principu ništa tu nije nit precizno nit planirano. Jednostavno kada mi prija crtam. Kada ne napravim pauzu.

Profesorka si engleskog jezika, crtaš i pišeš stripove i uspešno se baviš fotografijom. Šta je od nabrojanog tvoja centralna aktivnost kojoj se posvećuješ i koju najviše voliš?
Fotografijom se više ne bavim, a stripove crtam kad imam vremena. Moja centralna aktivnost, i jedina stvar koju zapravo mislim da znam i u kojoj se najbolje snalazim su moji đaci i škola i predavanje engleskog jezika. Za to sam i ozbiljne škole završila i usavršavala se. Nema šta više volim na celom svetu. I nema boljeg posla. Naravno nije najjednostavniji i definitivno nije ''najplaćeniji'' ali se tu osećam sigurno, i znam šta treba a šta ne treba. To mi i nije tako lako reći za ostale stvari u životu.

Da li si sa ukućanima ili komšijama nekada imala nesuglasice zbog svojih ili drugih životinja?
Očekivala sam da će biti nesuglasica kada budem počela da živim sa svojim momkom. On nikada nije imao mačke ili kuče u kući. Međutim, evo mogu ''javno'' da kažem da je milion puta bolji gazda od mene.

Šta misliš o izložbama mačaka i o felinologiji uopšte? Da li je etički ukrštanjem svesno stvarati životinje bez dlake ili sa oblikom tela koji im otežava životne funkcije?
Teška tema, ne znam šta bih rekla. Ali oduvek mi je bila zanimljiva ideja o izložbi mačaka, kako ih nateraju da se ponašaju lepo na izložbi? Moje mačke bi ili odma šmugnule ili pak izgrebale sudiju :) Mada verovatno ih niko ne bi hteo na izložbi. One su ono što se kaže ''obične džumare''. I kao takve meni su najlepše.

Sterilizacija / kastracija sa jedne strane, odgoj i izložbe sa druge. Da li je među ljubiteljima mačaka (zaštitari vs odgajivači vs xyz) potreban ovaj sukob i netrpeljivost koji očigledno postoje?
Ljudi koji ne sterilišu svoje ljubimce uopšte mi nisu jasni. Čula sam stvari poput ''žao mi je'', ''ima pravo na seksualnost'' , ''to je protiv prirode''. Mislim imati životinju u kući je protiv prirode, farbati kosu takođe, nositi odeću isto tako...mislim ne možeš da povučeš jednu granicu za jednu stvar i to je to....činjenica je da je mačkama i kučićima bolje, u smislu opšteg zdravlja, posle sterilizacije. Nisam neko ko voli rasprave i da se svađa ali to je jedna od stvari oko koje se bukvalno posvađam sa ljudima. Mačići i kučići umiru od gladi na ulicama, ispadaju im oči od infekcija i umiru u velikim bolovima...jel to ''priroda''? Naravno da ti je ''žao'' da stavljaš svog ljubimca pod anesteziju i operaciju ali to je ništa u poređenju sa mučenjem koje mora da prolazi kroz svako teranje ili pak tumorima koji se javljaju kasnije.

U principu, da zaokružim stvar, kada mi neko sa dredovima i probušenom usnom, kaže kako nije prirodno da se mačka steriliše dođe mi da ima počupam i dredove i minđušu. Sram te bilo.

Zaštita životinja u Srbiji. Prava i obaveze vlasnika životinja. Kako ti izgleda situacija? Šta je važnije, edukacija, zakoni ili nešto treće?
Možda za početak zdrav razum. Jednostavan odlazak kod veterinara koji može da pruži dobre savete. To je nešto što ja predlažem. Nisam stručnjak nikakav ali ako usvojiš mače ili kuče - vodi ga prvo kod veterinara. Ne uzimaju svi brdo novca i neki su vrlo korektni i dragi. I vole životinje.

Za zakone ne znam šta da kažem. Nekako čini mi se da nam je zemlja u takvom stanju da će trebati mnoge godine pre nego što se nešto uradi po tom pitanju.

Čuli smo da je u pripremi štampana zbirka “Avantura...”. Kada je možemo očekivati?
Ma nemam pojma. :) Kako stvari stoje možda se nikada neće ni dogoditi. Ali nije bitno, važno je da ljudi koji vole vole, da se nasmeju i da uživaju. To je valjda najbolje nešto što može da se dogodi iz cele priče sa avanturama :)

Navijamo da ta zbirka ipak postane stvarnost a do tada, "Avanture Đoleta , Kordelije, Miju i Katarine Gaj" na Facebook-u možete pratiti ovde.

Intervju: Michaela Táflová, agility instruktorka

2014-10-08T09:27:01+02:00

Ona uči agility veštinama i mačke i pse, a ima samo 17 godina!

Michaela Táflová je devojčica koju ste sigurno već videli na neverovatnom video snimku u kome njena mačka kao vetrar juri preko agility prepreka. Mihaela živi u češkom gradiću Vysokého Mýta i ozbiljno se bavi agility sportom, kako sa psima tako i sa mačkama.

Video snimak nas je prilično zainteresovao jer većina ljudi (priznajemo, i mi tu spadamo) smatra da su mačke svojeglave u tolikoj meri da je njihovo učenje praktično nemoguće. GREŠKA!

Ova talentovana devojka dokazuje da je sve moguće, i da su i psi i mačke po pitanju obuke prilično slični. I jedni i drugi traže upornog i strpljivog trenera koji će osetiti kako može raditi sa određenom životinjom i tako postići željene rezultate. Nakon gledanja desetine video snimaka u kojima Mihaela trenira pse i mačke, odlučili smo da je zamolimo da za Zdravu macu odgovori na nekoliko pitanja i ona je pristala :) Neke teme su već obrađene na njenom web site-u te smo ih samo preveli. (Hvala Miška Tomić!).

Prvo što ćemo te pitati je za video snimak sa YouTube kanala po kome si za kratko vreme postala poznata širom sveta. Tvoja mačka Suki na njemu besprekorno prolazi skoro ceo agility teren sa preprekama. Ispričaj nam nešto više o Suki. Kakva je po karakteru, da li je teško raditi sa njom? Da li je potrebno puno strpljenja za učenje mačke agility-ju?

Suki je moja četvrta agility mačka koju treniram. Ona je zaista nešto posebno. Pogledajte ovaj snimak koji prati njen razvoj od drugog meseca do godinu dana života. Nijedna moja mačka nije bila kao Suki.

{youtube}https://www.youtube.com/watch?v=VeV-ou73OHc&list=UU6UhUuiCbdV1tbfDSqHTypQ{/youtube}

Ona ponekad spava ceo dan, a nekada je u tom ludom raspoloženju - kao razmaženo dete dete (glasna, razigrana i naporna :D ). Njen karakter se menja vremenom. Suki voli da se mazi, da se igra sa mojim šeltijem Goldijem, da gleda TV, lovi, penje se svuda, začikava druge mačke, krade hranu i još trista čuda. Njeno učenje je bilo lakše kada je bila mače. Sada malo raidm sa njom jer nemam dovoljno slobodnog vremena. Suki u kući uvek vežba i uči lepo ali u dvorištu sve zavisi od njenog raspoloženja. Ne mogu da kažem da li imam ili nemam strpljenja...nisam sigurna, ali svakako nikad ne kažnjavam svoje mačke.

Kada si birala mačku, kako si odabrala baš Suki? Osim nje, verovatno si imala i druge mačke?
Videla sam fotografiju Suki na oglasima i odmah mi se dopala. Dlaka joj je neobične i zanimljive boje, a lice joj je kao Hari Poter (Suki je domaća mačka). Znala sam da je moram imati istog trenutka kada sam je videla. Donela sam je kući 12. oktobra 2012. - u povratku sa Svetskog šampionata u agility-ju koji se održan u gradu Liberecu. Suki je inače rođena u gradiću Hořice. Sve se odiglalo prilčično brzo, a ja čak nisam ni videla njenu majku i druge mačiće iz legla - samo Suki u naručju vlasnika njene majke na pragu kuće.

Što se tiče drugih mačaka, ne pamtim baš puno toga. Moja mama kaže da sam kao malo dete pokušavala da naučim jednu našu mačku da mi se penje na rame ali to je sve...

Mačor Čiko je moja prva "trenirana" mačka. On je jako voleo ljude i hranu. U agility disciplinama je bio sporiji jer je po prirodi bio lenj. Bio je u stanju da uradi sve za mene. Počela sam da ga treniram 2009. godine kada je imao 4 godine. Uginuo je 2011. od trovanja.

Mačka Riči je rođena 4. jula 2011. godine. Ona je jako inteligentna - čak možda i više nego Suki. Učila je jako brzo. Jednostavno, više je koncentrisana na treninzima.

Kako uspevaš da mačke rade ono što želiš?
Motivacija, odnos, karakter - 3 najvažnije stvari. Ako imam neku divlju ili nepoverljivu mačku koju ne puštam ni u kuću, onda je to teško. Najjednostavnije je početi od mačeta, jer im je sve jako zanimljivo. Mačići u početku to shvataju kao igru i ne slute da nešto ozbiljno rade. Sa lenjom mačkom je to teže, ali mislim da za viršlu ide sve. :)

Koje nagradice koristiš prilikom treniga?
Imam prilično neizbirljive mačke, tako da mogu koristiti bilo šta, viršle, razne salame ili kuvano meso ali ako želim maksimum koncentracije, onda koristim ukusne granule, mačje štapiće itd. Dosta zavisi od mašte.

Koji je prva vežba ili trik koji preporučuješ ljudima koji žele da nauče svoju mačku agility sportu?
Za agility preporučujem tunel. Kada su u pitanju trikovi, "4 šape u posudi" su odlični za početak obuke mačića. Sa odraslim mačkama je teže zbog veličine. Za odrasle mačke predlažem da prva vežba bude "sedi i čekaj".

{youtube}https://www.youtube.com/watch?v=cKotZBQ2SYA&list=UU6UhUuiCbdV1tbfDSqHTypQ{/youtube}

{youtube}https://www.youtube.com/watch?v=rBPCoVU1Ecc&list=UU6UhUuiCbdV1tbfDSqHTypQ{/youtube}

Neki ljudi smatraju da je mučenje ako mačke treniraju i slušaju samo za nagradu?
Mučenje kao mučenje to sigurno nije. U slučaju da imam mačku kod koje vidim da ne voli da trenira i da radi samo zbog hrane moglo bi se diskutovati o nečem sličnom (iako je to jako daleko od mučenja). Većina pasa vežba i uči za nagradu (bilo za igračku bilo za poslasticu) i niko ne priča o mučenju. Moj pas me bez pohvalice gleda kaosa izrazom koji govori: "da li to misliš ozbiljno?" On naravno uradi šta tražim ali sa manje radosti. Mačke u mom životu su imale različit karakter i sve su me volele i bile zavisne od mene (za razliku od pasa), tako da ne mislim da bi ih to nekako zamaralo. imala sam mačka koji kada je naučio da mi skače u ruke, počeo je da to radi stalno i kada mu ne tražim. Trikove koje mace zavole one rade bez nagradica ili tu veštinu ponekad iskoriste u svom životu (što primećujem i kod pasa).

Koliko dugo traje dok se obuči mačka?
Ovo je najgore pitanje. Sve zavisi od vrste trika, ali ne duže od mesec dana. Agility učim mačku neprekidno, a ono što odmah nauči je skakanje. :)

Da li mačke držiš samo u kući?
Da je po mome, mačke bih puštala napolje samo tokom dana, jer su noću u velikoj opasnosti zbog puta. Nažalost nije kako ja kažem, tako da moram poštovati želje roditelja, i još dugo ću. Moji roditelji uopšte ne vole mačke a majka ludi kad vidi i najmanji nered, tako da mačji toalet u kući ne dolazi u obzir. Prema njima mačke takodje prenose bolesti - najviše se kod nas priča o toksoplazmozi. Ako mene pitate, više se bojim za mačke nego za sebe.

Postoji li neki trik koji je bolje naučila mačka nego pas?
Naravno! Upravo sada učim Richie, Suki i mog psa trik koji psu uopste ne ide a mačke su ga već skoro savladale. Takvih trikova je nekoliko. Većinom se radi o trikovima gde je potrebna savršena ravnoteža, što mačke naravno imaju urođeno.

Koga više voliš, pse ili mačke? Šta ti se najviše sviđa kod mačaka?
Volim i mačke i pse, ali psi su mi najbolji prijatelji....dok su mi mačke kao deca. Volim ovu izreku: "Když bůh stvořil psa, jen si to zkoušel - my kočky jsme však dokonalé!" Na našem jeziku bi se ovo moglo prevesti kao "Kad je Bog stvorio psa, samo je vežbao - ali mi mačke smo savršene!".

Da li si prvo počela da treniraš pse ili mačke? Kako je sve počelo?
Počela sam 2008. godine sa našom vižlom ali samo u kući. Imala sam malo više od 10 godina. Zvanično sam počela da se bavim agility sportom i obukom pasa za ples (dog dancing) sa mojim šeltijem 2009. godine. Ona ima veoma komplikovan karakter i počeci su bili prilično teški.

Koliko kućnih ljubimaca odnosno životinja uopšte imaš sada?
Imam mačku Suki i psa Goldija. Naša vižla Aris pripada mom ocu. Često radim i sa dva border-kolija, Artijem (Arty, 9 godina) i Lejdi (Lady, 6 meseci) od svojih prijatelja.

Da li si se do sada takmičila u mačjem agility sportu?
Nisam do sada ali planiram.

{youtube}https://www.youtube.com/watch?v=aCrymfjw3wU&list=UU6UhUuiCbdV1tbfDSqHTypQ{/youtube}

Čime hraniš mačke?
Ne volim da pričam o tome. Nismo nikakvi milioneri, pa mi roditelji ne dozvoljavaju da kupujem macama skupe i kvalitetne granule. Sve što je za mačke plaćam sama, bilo da se radi o stelizaciji, granulama ili poseti veterinaru (ne, nažalost mace ne vakcinišemo). Uprkos tome trudim se da kupujem bar malo kvalitetniju i pristupačnu hranu. Nikad ne bih hranila otpadom iz hipermarketa. Kada mogu, kupujem superpremium hranu koju dopunjujem kuvanim ili još bolje svežim mesom i konzervama.

Kakav je tvoj stav u vezi sterilizacije mačaka?
Ne volim sterilizaciju mačaka zbog toga kako se posle ponašaju. Opšte je poznato da nakon sterilizacije mačke manje lutaju i više se maze, ali to važi pre svega kod mužjaka dok se kod ženki nikada zna. Uprkos tome, nikada ne bih imala mačku koju nesterilisanu puštam napolje. Jasno...pustila sam da Richie ima mačiće, jer sam jako htela da imam njenog naslednika. Jako volim proučavati zanimljive boje. Možda ne bih bila protiv da mačka koja ima zanimljivu boju ima jednom mačiće, ali ne volim ljude koji imaju u kući 10 nesterilisanih mačaka a mačiće ili ubijaju ili ih puštaju da idu gde hoće. To je užasna neodgovornost a mačići koji se rode napolju često budu bolesni. Tako da rezimiram...sterilizacija mačaka koje žive napolju je neophodna. Nemoguće je imati slobodnu nesterilisanu mačku bez najmanje jednog legla godišnje, što je strašno. Kod mužjaka sterilizaciju takodje smatram neophodnom. Ovi moji stavovi ne važe za mačke sa pedigreom.

Kako su životinje i rad sa njima uticale na tvoje odrastanje?
Druženje i rad sa psima i mačkama mi je pomoglo da upoznam njihovu prirodu i naučilo me da svakoj životinji prilazim individualno, prema njenom karakteru. Sada sam veoma zainteresovana za rasu border koli. Proučila sam dosta njen istorijat i nasledne bolesti, i mislim da će moj sledeći pas pripadati ovoj rasi.

Da li planiraš da se profesionalno baviš obukom pasa u budućnosti? Na svom web site-u si pomenula i da voliš fotografisanje životinja.
Za sada ne želim da profesionalno obučavam životinje, nemam nikakve dugoročne planove.

Šta bi poručila ljubiteljima mačaka u Srbiji koji prate tvoj rad preko YouTube kanala?
Izuzetno mi je drago da ljudi vole i gledaju moje video klipove. Zaista nisam to očekivala kada smo počeli da ih objavljujemo. Htela bih da naglasim da ljudi ne treba da misle kako mačka ne može da nauči ništa, jer je sve moguće ako se ima volje i strpljenja. Što više ljudi proba, više njih će i uspeti! :)

{youtube}https://www.youtube.com/watch?v=RQzCubxoMiI&list=UU6UhUuiCbdV1tbfDSqHTypQ{/youtube}

Ukoliko imate aktivnu mačku koja pritom ima i stalan pristup spoljnoj sredini - obezbedite joj adekvatnu količinu energije i hranljive sastojke koji će čuvati njene zglobove i održavati njen imuni sistem. Royal Canin Outdoor je kompletna hrana koja će Vašoj aktivnoj mački pružiti sve potrebne hranljive sastojke za svakodnevne fizičke napore.

Intervju: Anđelka Cvijić - novinar, književni kritičar i prevodilac

2014-09-22T14:58:09+02:00

Autorka knjige „Mačke i tri tačke“ u izdanju „Čigoja štampe“.

Anđelka Cvijić je bila urednica Kulturne rubrike „Politike“, sada piše za „Danas“, Srpski književni list, Književni magazin i Treći program Radio Beograda. Između ostalih, prevodi knjige Doris Lesing i Alis Manro. Vlasnica je mačke Kiki, koja joj ulepšava život...

Da li se sećate koji Vam je bio prvi kućni ljubimac u životu i po čemu ga pamtite?

Iz velike brige za sestru i mene, mama nam nije dozvoljavala da u kući držimo životinje. Do duše, nije ni bilo potrebno, u Sokolskoj ulici, na Čuburi, u dvorištu naše kuće, imali smo veliko dvorište u koje bi povremeno zalutale životinje. Kažem zalutale, jer su u našu bašticu mogle da uskoče samo preko zida, iz drugog dvorišta, pošto nas je od ulice delio dugački hodnik sa zaključanim ulaznim vratima. Ti upadi su se, dakle, na veliku radost naše brižne mame retko dešavali. Ali kako se naša kuća naslanjala na još dve dvorišne, tu je bilo još dece pa su životinjice završavale kod njih. I uglavnom preko dana. Preko noći bi nestajale, jer briga za decu nije bio recept samo naše mame.

A nije da mama nije volela životinje. Njena baka, a naša prabaka, u toj istoj kući, pre Drugog svetskog rata, na velikoj svetloj verandi gajila je papagaje u ogromnim volijerama. Ne sećem se priča da je imala tigrice, ali jeste kakadue. Moja mama je imala svoju ljubimicu Koku, kao sneg belog kakadua sa žutom ćubicom, a i sama je bila Kokina ljubimica. Koka se slobodno muvala jer je bila sasvim pripitomljena, i umela je da govori srpski i nemački jer se u kući uglavnom govorio ovaj drugi pošto je moja prabaka bila iz Austrougarske, češko-mađarskog porekla. Tako je Koka svakoga dana dočekivala mamu iz škole, sedela joj na ramenu, šetala se po stolu dok je učila, a kada bi je pitali, na nemačkom, Gde je Mara? Koka, pametnica, tresla bi žutom ćubicom i odgovarala, takođe na nemačkom, Mara je u školi, verovatno se pitajući što su svi tako zaboravni pa ne znaju gde je njena voljena devojčica.

Ali Koka je jedno, i bila je jedna i jedinstvena, kao što je bilo i mamino detinjstvo, čije je detalje o životinjama ona zaboravila kada smo bile u pitanju sestra i ja. Pošto, je l’te, i papagaji prenose bolesti (što se zna kada se brineš za zdravlje dece, a ne kad si ti u pitanju), mamino “Ne, preko ovog praga!” nije se smelo prekršiti. Tako je nama dvema ostalo da gledamo drugu decu kako se igraju sa svojim kucama i macama, a kada smo jednom jednu macu donele kući, mama ju je brižno okupala, nahranila i odvela kod komšija koje su je prihvatile.

Zaključujete, naravno, da je moj prvi kućni ljubimac došao mnogo, mnogo kasnije u moj dom, kada sam otišla od kuće. Ali zbog posla kojim se bavim, i koji mi je često oduzimao gotovo celi dan, o vikendima da ne pričamo, u moju je kuću prvo ušao (tradicija!) papagaj. Preslatka žutozelena australijska tigrica, mužjak Kića, toliko umiljat i pametan da je od reči koje je naučio od nas sastavljao rečenice! Nisu to bile komplikovane reči a još manje komplikovane rečenice, ali Kića ih je zaista sastavljao. Posle Kiće, došao je limun žuti Kića II, pa plavi Pera i, na kraju, Kića III koji je imao tu sreću i da upozna mog drugog kućnog ljubimca koji mi i dan danas ulepšava život. Gospođicu Kiki.

Da li više volite mačke ili pse?

Volim sve životinje, volim sve cveće, volim prirodu i život koji je svima nama dat. Kada sam razmišljala o kućnom ljubimcu, istina je, uvek sam pomišljala na psa. Pre više od deset godina, neko je preko zidića blizu parkinga (živim u soliteru na šestom spratu) bacio u šiblje jedno kučence. Bio je maj, i kroz širom otvoreni prozor do mene je, u tek svanuo dan, doprlo njegovo bolno cviljenje. Nisam mogla da izdržim, sišla sam da vidim šta je to. U travi sam spazila riđe telašce, preslatku glavicu sa dugim ušima, i linijicu krvi koja je kučetu išla iz njuškice. Vratila sam se u stan, uzela plastični poslužavnik i na njega položila kucu. Od pola šest ujutru do 9, vozila sam se kao luda kroz grad, potpuno zapanjena – od Veterinarskog fakulteta do ambulanti u centru grada koje su čak imale tablu na kojoj je pisalo da rade non-stop, sve je bilo zatvoreno. Čak sam dobila i grdnju što zvonim! Najzad sam našla otvorenu veterinarsku ambulantu: mlada doktorka je ustanovila prelom nožice i stavila udlagu. Pamtim da smo doktorkin pomoćnik i ja rukom prekrili oči da ne gledamo dok doktorka daje svakakve potrebne vakcine, toliko je kuca bila majušna, tako je tužno cvilela, a na spuštenim kapcima drhtale su najduže trepavice koje sam ikada videla na jednoj životinjici. Ispostavilo se da je to rasni koker španijel; zašto ju je neko tako okrutno izbacio, ne znam, ali znam da smo je nazvali Laki prema engleskom “luck” (sreća), jer je imala sreće da bude spasena. Nisam mogla da je zadržim, ali ju je uzela prijateljica čija ju je porodica obasula ljubavlju, baka joj je čak napravila i izvezla jastuk u obliku srca. Lakica je i njima donela sreću.

Pas mi, očigledno, nije bio “suđen”; u moj je život par godina kasnije elegantno uskočila gospođica Kiki. Prekrasna sivobela mačkica od svega par meseci, koju je, baš kao i Lakicu, neko izbacio iz kuće. Ležala je, sa ogrlicom oko vrata, pet dana u haustoru moga solitera, komšije su je hranile, a ona nije mrdala, kao da je čekala da se ja odlučim da je uzmem. Trebalo mi je pet dana da popustim da me osvoji, a prevagnuo je strah za njen život kada sam videla da joj je neko skinuo ogrlicu. Nikada se nisam pokajala, naprotiv, mislim da mi je to jedna od najlepših odluka u životu: Kiki (prema papagaju Kića, lakše se pamti) u moj je stan i u moj život ušetala tako sigurna u mene, i u sebe. Pošto sam uspela da je operem i osušim peškirom (na sreću, nije se mnogo otimala), čim sam je pustila istog je trena skočila na fotelju i zaspala, kao da je to mesto samo nju čekalo. Stavila mi je time na znanje da je ona sada gospodar kuće, a ja nisam imala primedbi. Nemam ih ni sada, mada mislim da je ona sebe, ipak, malo korigovala. Našle smo zajednički “ženski jezik”. Tako da uopšte ne dovodim u sumnju njen izbor da se useli kod mene. Jedino se kajem što mi je trebalo pet dugih dana da to shvatim; šta da me je neko pretekao?

Iz našeg ugla, ljubitelja mačaka (i životinja uopšte), ljudi koji nemaju bar nekog ljubimca sebi uskraćuju veliko i lepo iskustvo života sa životinjom i samim tim i sa prirodom. Šta mislite, da li bi svako trebao da ima kućnog ljubimca? Kako oni utiču na čoveka?

Naš život na ovoj planeti može se odvijati samo u simbiozi sa drugim živim bićima. Surovim uništavanjem sveta oko sebe arogantno se postavljamo kao vrhovni gospodari koji ne poštuju pravo na život drugih bića, i to će nam se, kad tad, kažu i laici i nauka, vratiti kao bumerang. S druge strane, briga za živo biće pretpostavlja veliku odgovornost. Životinja nije igračka, i uneti je u kuću ne znači samo zabavu već i neophodnu brigu o njoj: od ishrane do dela slobodnog vremena koje joj svakodnevno moramo posvetiti. Čak i kada bi hteli, mnogi iz raznoraznih razloga ne mogu sebi da priušte životinju. Odlučiti se da je uzme može samo onaj koji krajnje odgovorno, prethodno, tačno odredi sve “za” i “protiv” njenog usvajanja. Kada se ona uzme, nema više vraćanja. A ona mu tu ljubav nesebično uzvraća.

Svedoci smo, medjutim, da veliki broj ljudi životinje uzima da bi se razonodio. Posle izvesnog vremena, ta se jadna bića nadju na ulici. Bojim se da samo to što ćemo se sažaliti nad njima ne može da bude od velike pomoći: celo društvo mora da propisima i zakonima, pa i finansijskom pomoći azilima i utočištima za životinje reguliše ovaj problem.

Upravo ta njihova nesebičnost kojom nas daruje, a nauka je dokazala i da nas leči, ne sme da bude zloupotrebljena. Smatram da je biti odgovoran prema sebi i prema drugima, odgovoriti ljubavlju na ljubav, pažnjom na pažnju, pretpostavka zrelosti ljudi. Pritom pod “drugima” ja podrazumevam ne samo ljude nego svaki oblik života na zemlji, životinje, biljke, vazduh, vodu, šume… Dokazano je da kada slušaju Mocarta i Baha biljke raskošnije rastu, krave daju više mleka; hemičarima je poznat eksperiment da se molekuli vode u jednoj čaši drugačije (zdravije) organizuju kada im se puste kompozicije ovih autora, za razliku od molekula vode u drugoj čaši koji “slušaju” Hitlerov govor! Smemo li da ignorišemo prisustvo drugih živih bića, njihovu osetljivost ili ranjivost, i samo sebe smatramo najvažnijim na ovoj planeti?

Kućni ljubimac, dakle, jeste veliko i lepo iskustvo ali treba mu uzvratiti istom merom – pažnjom, brigom i nežnošću.

Šta najviše volite kod mačaka? Ima li nečega što Vas nervira kod njih?

Ako je ono što uočavam kod Kiki merodavno za mačji rod, onda smem da kažem da me kod mačaka ništa ne nervira, a da mi se dopada sve. Pod tim “sve” podrazumevam zaista sve.
Imam li, uopšte, pravo da se nerviram kada pogledam u pocepane ćoškove fotelje i froncle na dnu kreveta? Mislim da nemam, a nemam pravo ni da mojoj mački sečem nokte, jer to nije nešto što bi se njoj, da je u prirodi, dešavalo. Zato skupljam one noktiće koji joj prirodno otpadnu “turpijanjem” o, recimo, tepih i nimalo se ne sekiram. Jer, meni je mnogo važnije to što mi je Kiki život ulepšala, podarila mu je novo iskustvo, otvorila posebnu stranicu koju svakoga dana ispisuje svojim mačjim, mekim šunjanjem i mjaukanjem. Uvek različitim, praćenim prćastim nosićem koji diže ka meni, očekujući nestrpljivo da već jednom uđem u njen mačji lingvistički svet. Da sam na pravom putu, potvrdio mi je ovaj kratki vic koji sam nedavno pročitala:
Pričaju dve mačke. Prva kaže:“Mijau.”Druga kaže:“Mijau, mijau.”Prva odgovori:“A što menjaš temu!” Ja moju Kiki uglavnom razumem, i kad menja teme. Naučila sam da ih razlikujem: kada hoće da joj bacim lopticu, kada hoće da se mazi, kada hoće da se češka, kada hoće da je ostavim na miru. Ta komunikacija nije uvek “verbalna”, dovoljno je da izvede poseban skok, da se izležava sa sve četiri uvis, grebe po ćebetu kada hoće da uđe ispod njega, ili glumi (kakva je to Sara Bernar!) iznemoglu, izgladnelu mačku jer sam, zaboga, celih par minuta zaboravila da joj napunim čanče keksićima... Kiki i ja uistinu svakodnevno razgovaramo o svemu i svačemu, i nikada nam nije dosadno.

Razume i ona mene. Razumemo se i ćuteći. Nikada neću zaboraviti kako mi je jedne večeri, posebno tužne, godinu i nešto dana posle smrti moje mame, nečujno u mraku prišla, sklupčala se kod mog ramena i šapicom mi sa obraza brisala bezglasne suze.

A kako tek ume da me nasmeje! Moje komšije, vrlo često slušajući kako se glasno smejem, misle da imam neko veliko društvo u stanu. A u stvari, Kiki izvodi vratolomije ili se mazi, da ne mogu da odolim a da se ne zagrcnem od smeha.

Jednom rečju, moja mačka koju i pored dijete neki moji prijatelji eufemistički zovu “gabaritna”, neki joj “tepaju” prase a ja volim da je zovem Praslin po omiljenom prijatelju medvedića Vinija Pua, jeste pravi medenjak. Mešavina (još nije definitivno potvrđeno!) ruske mačke i nekog švalera iz sokaka, to vam je avlijanerka velikoga srca. Na žalost, sterilisana jer živimo u malom stanu.

Grupni portret autorki, sa predstavljanja knjige "Mačke i tri tačke"

Sudeći po broju poznatih naučnika i umetnika koji su se živeli sa mačkama i divili im se, a neki im i otvoreno zahvaljivali na inspiraciji, nameće se pitanje da li mačke pozitivno (ili možda negativno) utiču na stvaralački proces u Vašem slučaju?

Otkako je Kikica ušetala u moju kuću, dosta toga se promenilo u mom životu. Počev od novih obaveza koje mi ne padaju teško do organizovanja njenog čuvanja dok sam na putu (dosadilo joj je da putujem pa je, pošto je shvatila da od ljutnje nema nikakve vajde, odlučila da se čim vidi da se oblačim “parkira” ispred vrata i teškom mukom me pusti da izađem).
Ova slatka mačkica jeste, naravno, bila inspiracija za knjigu “Mačke i tri tačke” koju sam na inicijativu sociologa Ratka Božovića priredila od izabranih priča mojih prijatelja koji imaju mačke. Božović je sa velikim uspehom, i u više izdanja, objavio već dve knjige priča svojih prijatelja o psima, pa je sasvim logično bilo da je izdavač i tih knjiga i moje, “Mačke sa tri tačke”, Žarko Čigoja, vlasnik “Čigoja štampe”. U mojoj knjizi postoje, između ostalih, i dve priče, Žarkove i njegove divne, nedavno preminule supruge Brankice o njihovom mačku Šaponji-Franji. U toj knjizi se vidi koliko su mačke stvarna inspiracija u životu ljudi i koliko ga oplemenjuju.

Pre par dana, u razgovoru sa prijateljicom, unapred razmišljajući o predstojećim, sve kraćim jesenjim i zimskim danima, opisala sam divne trenutke u kojima, uvijena u ćebe sedim u velikoj fotelji (onoj sa froncalama!) i čitam knjigu, dok uz mene spava sklupčana Kiki koja me dodatno greje svojim toplim krznom. Prava bajka, rekla mi je prijateljica. Zaista jeste. Kao i ona, dok radim za kompjuterom, kada je ponovo ova mačja princeza neizbežna; pošto obavezno obiđe krug oko laptopa, nekako se ugura između lampi, sklupča uz kompjuter i obično nasloni njuškicu na knjige na stolu. Tako ja malo kuckam, malo je šašoljim, a ona mi se dok tu spava, baš kao i na fotelji dok čitam, uvek smeši iz svog toplog sna, poručujući da nije potrebno mnogo da svima bude lepo. Zar je to malo za inspiraciju?

Knjigu "Mačke i tri tačke" naše sagovornice Anđelke Cvijić možete poručiti od izdavača ovde.

Intervju: Aleksandar Palavestra, publicista i arheolog

2014-06-04T10:54:53+02:00

I deo intervjua

Aleksandar Palavestra je profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu, a široj javnosti je najpoznatiji po delima "Ale i Bauci" i "O ognjopardu" koja je objavio pod pseudonimom A. Peragraš. Kako je veliki ljubitelj životinja, a posebno mačaka, pitali smo ga da nam ispriča kako je on zavoleo baš mačke... :)

Koji Vam je bio prvi kućni ljubimac u životu?

Zlatna ribica Kleja. Dobio sam je kada sam imao dve godine i toga se, naravno, ne sećam, ali mi je majka pričala. Dakle, na vašaru, na štandu gde su se zlatne ribice delile kao neka nagrada, stajao sam fascinirano pred akvarijumom, gledao ribice i vikao: „cici!” (sve što se micalo za mene je tada bilo „cici!”, a sada su mi „cici!” samo mačke). Pošto nisu mogli nikako da me odvoje od akvarijuma jedan čovek mi je poklonio tu ribicu, onako u najlon kesi i rekao : „Evo ti Cici!“. Ribu ipak nismo nazvali Cici, već Kleja, po zlatnoj ribi Kleo iz Pinokija. Narasla je u veliku, lepu i nekako dostojanstvenu zlatnu ribicu, u nevelikom staklenom akvarijumu na prozoru; vrlo je se dobro sećam pošto je živela desetak godina. Danas bi se od našeg negovanja Kleje akvaristima dizala kosa na glavi (sve što smo s njom radili danas se navodno ne sme), ali ona je bila dugovečna i, reklo bi se, zadovoljna. Svaki dan smo podmetali akvarijum pod česmu i tako joj menjali vodu. Puštali smo jak mlaz da dugo peni kroz akvarijum, a jednom nedeljno smo je (nežno, rukom – voleo sam da osetim to ljigavo migoljenje), vadili u teglu da bismo izribali njen stakleni stan. Na moru smo svake godine sakupljali najlepše kamenje i školjke za akvarijum, a na pijaci smo kupovali vodene biljke. Hranili smo je sušenim vodenim buvama (dafnijama), a moj deda ju je svakodnevno tovio sveže ulovljenim muvama. U starosti je potpuno pobelela, ali nas je sve i dalje pozdravljala kada bismo se približili akvarijumu (ili je možda samo očekivala muve). Jednog jutra se, u dubokoj starosti, samo izvrnula. Od mene se to krilo sve do posle sahrane u bašti. Kasnije sam imao još nekoliko zlatnih, pa i nekih drugih, ribica, voleo sam ih, ali ni jedna nije bila ni prineti Kleji.

Uopšte, u toj kući s dvorištem, na beogradskom Kotež Neimaru, gde sam odrastao, dobro sam upoznao prirodu. Stalno sam bio nadnet nad travnjak, bilje, cveće, bube, mokrice, gliste, mrave i nikada mi nije dosadilo da ih gledam. Posmatrao sam mravinjake, pauke, miševe, merio kompasom gde raste mahovina (da li je uvek na severu?), čudio se tome kakvi se surovi ratovi i kakvi ogromni događaji odvijaju u tim majušnim svetovima. Bio sam posvećeni mali prirodnjak, imao sam čak i mikroskop. Do skora se negde po kući vukao i moj herbarijum iz detinjstva. Znao sam u kom će delu bašte iznići prvo prolećno bilje, kakvo se cveće razvija iz kog pupoljka, gde će se pred zimu zadržati poslednja hrizantema i kakav je ukus trave, kore od drveta ili peskovite zemlje. Kada sam imao četiri-pet godina, majka mi je s pijace donela češljugara (štiglica). Nežno mi ga je stavila u ruke i rekla da ga pustim da odleti, pošto ptice ne treba držati u kavezu. Kada sam ga oslobodio, upozorila me je da to zapamtim. Evo, jesam, posle više od pola veka! Nikada nisam držao ptice u kavezu, ali ih dan danas posmatram i hranim, a sve više uviđam da su i prezreni beogradski golubovi (tzv. pacovi s krilima) dostojni svakog poštovanja. Uostalom, kao i pravi pacovi. U dvorištu su se, na moju ogromnu radost, povremeno pojavljivale i neke čudne životinje: kornjače, vetruške, čak i jedan jež koji je noću hrkao u šupi. Komšija je iz lova doneo malu, potpuno neodoljivu, lisicu koja je užasno kevtala. Razume se da sam hteo da je zadržim, ali bez uspeha. Jednom je majku i mene od Karađorđevog parka pratio beznadežno ružan i simpatičan pas, a onda je nekoliko dana živeo kod nas u dvorištu. Želeo sam i njega da zadržimo, ali to nije bila naša kuća, niti naše dvorište, bili smo samo stanari. Tad se još mačke nisu pojavile u mom životu. Viđao sam ih samo iz daljine.

Aleksandar Palavestra i Macan I, 1962. i 1963.

Da li više volite mačke ili pse, i zašto je to tako?
Pse sam voleo dok mačke nisam još bio ni upoznao. Naime, neke pse sam u detinjstvu voleo, a i oni mene, neke sam izdaleka poštovao (a oni na mene nisu obraćali pažnju), a nekih sam se – s dobrim razlogom – bojao. U ranom detinjstvu sam se združio s komšijskim engleskim seterom. Zvao se Tref i bio je već star i vrlo mršav, ali i oličenje dobrote i plemenitosti. Izgledao je i ponašao se kao kakav stari, osiromašeni, simpatični lord. Tada sam se zbližio s psima, s njihovim mirisom, dodirom, pogledom, pokretima, načinom komunikacije. Bio je vrlo trpeljiv i strpljiv prema meni, a sigurno sam mu dosađivao kada je starački dremao na verandi. Mačke to ne bi trpele. U mojoj ulici je bilo još pasa. Strogi, ali dobrodušni erdl terijer, dva mešanca (jedan poluparalizovan, Bobi, koji nije bio agresivan ali sam od njega – u nekom dečijem rasizmu – zazirao zbog toga što je bio drugačiji, njegova ljutita i čupava prijateljica Maša, a zatim i jedna opasna škotska ovčarka koja je s ograde lajala na mene kada bih išao u školu (zato sam išao drugom stranom ulice). Zapravo, ni s jednim od njih, osim s Trefom se nisam družio, osim što bih erdl terijera Dodu uvek pristojno pozdravljao, kao uvaženog gospodina iz komšiluka. Međutim moj odnos prema psima trajno je obeležila lovna terijerka Cika, pored koja sam morao da prolazim svaki dan. Svi koju su je poznavali složili bi se da je ona bila otelotvorenje čistog zla, inkarnacija nekog opakog paklenog demona. Neprekidno je besno lajala na svu decu i silovito naskakivala na ogradu. Izgledalo mi je da joj iz očiju isijava zelena zloba. Toliko je visoko skakala da smo se bojali da će preskočiti rešetku koja ju je višestruko nadvisivala. Koliko je samo zaklala nesrećnih lopti koje bi upale u njeno carstvo! Na ulici bi zavladala potpuna panika kada bi Cika izjurila iz svog utvrđenja. Bežali smo glavom bez obzira. Jednom smo se, kao u crtanom filmu, moj drug i ja – jedan preko drugog – popeli na banderu ispod koje je ona zapenušeno besnela. Još uvek mi nije jasno kako smo to uspeli. Kada danas o tome razmišljam, mislim da zapravo nikada nikog nije ujela. Možda joj je jednostavno bio dosadno samoj u dvorištu, ali nam je svima uterala strah u kosti.

Od tada potiče moj ambivalentan odnos prema psima. Mnogi psi su mi dobri prijatelji, volim ih i s njima imam sjajan odnos pun ljubavi, razumevanja i poverenja. Ali, generalno zazirem od nepoznatih pasa, uvek mi se čini da će iz njih iskočiti demonska Cika. Zbog straha od agresivnih pasa uvek sam na oprezu kada šetam po gradu, prirodi ili pored reka, što mi definitivno kvari opuštenu šetnju. Posebno se plašim čopora psa koji imaju neku svoju logiku i zaista umeju da budu opasni. Nikada nisam živeo s psom (osim leti, u gostima kod rođaka, gde sam se sprijateljio s dve generacije divnih rodezijskih goniča, koji nisu baš naivni psi). Moja svastika nam je jednog leta ostavila na čuvanje svog jazavičara Acu. On je bio slatko i potpuno blesavo kuče. Kada sam ga izveo u šetnju, pokušao je, onako mali i mlad, da zagospodari parkom i, naravno, došao je u sukob s lokalnim psima. Uspeo sam da ga uzmem u naručje i da se s njim popnem na drvo! Mora da je to bio urnebesan prizor. Kučkari iz parka, vlasnici drugih pasa, bili su blagonakloni i ubedili me da siđem, a njihovi kučići su se ubrzo sprijateljili s kočopernim Acom. Ali je ubuduće Acu šetala moja žena. Ona je, kao Šiđanka, navikla na ljute sremske puline kojih je uvek bilo u njenom dvorištu, te nema problema s kučićima. Možda sam tada propustio priliku da bolje upoznam pse.

Sećam se davnašnjih i čudesnih, svakodnevnih šetnji po okolini Firence s jednom kujom dalmatinkom, koja mi je skočila u naručje kada je pred nas iskrsnula zmija. Njen pseći prijatelj, firentinski uličar i mešanac Pluto – koji bi nam se ponekad priključio – bio je lokalna znamenitost, skoro kao Mikelanđelove statue. Vozio se i autobusom, a da ne bi išao peške uzbrdo, ljudi su ga primali u kola. Umeo je da leži na sred prometne ulice, a saobraćaj bi se oko firentinske Porta Romane zagušio jer su svi, s poštovanjem, zaobilazili usnulog Pluta. Ali i ta dalmatinka, fina kučeća gospođica koja se danju plašila i zmija i guštera, noću se iskradala s Plutom da bi po mesečini lutali divljinom i klali zečeve sa obližnjih farmi. I kod mačaka i kod pasa me je uvek fascinirao taj dublji sloj divlje prirode koji iz njih izbija. Ne smeta mi, baš naprotiv, poštujem ga i privlači me. Ali, na žalost, nemam dovoljno iskustva s psima, iako ih volim. Sudbina mi je, srećom, dodelila mačke.

Aleksandar Palavestra i Macan II, 1979.

Koliko mačaka imate?
„Imao“ sam tri mačke, ali prve dve nisu bile istinski „moje“. Navodnike stavljam, pošto je, kada su mačke u pitanju, sasvim nejasno ko tu zapravo koga „ima“ i „poseduje“. Mačke nisu, niti mogu biti ničije vlasništvo, šta god o tome rekli ljudski zakoni. To je jedna od mnogih lekcija koje možemo naučiti od felida. Moje iskustvo s mačkama je da one u domaćinstvu izaberu sebi para. I to sasvim ravnopravnog para! Mačke drže do svog ekskluzivnog izbora i u odnos sa ljudskim partnerom ulažu mnogo emocija. Prema ostalima ukućanima i gostima mogu biti pristojne, ljubazne, odbojne, nezainteresovane, ali mačiji izabranik je nešto posebno. No, da se vratimo na mačke u mom životu. Prvi je – još u mom detinjstvu, u onoj kući s dvorištem – bio belo-crni poluangorski mačor, poreklom s Crvenog krsta. Iako sam ga, nazvao Slapi (po nekom pačetu avanturisti iz dečije literature) to ime mu se nije primilo, a ruku na srce i bilo je neprikladno. Zvali smo ga, jednostavno, Macan. Vrlo brzo je od pufnaste igračke izrastao u velikog i opasnog mačora, suverenog gospodara mačijeg (i ne samo mačijeg) sveta u široj okolini. Doživljavao me je kao mlađeg, nesposobnog brata. Nije na mene obraćao mnogo pažnje, osim što bi me ponekada čekao na uglu kada bih se vraćao iz škole, da me isprati ostatak puta do kuće. No, ugao nije slučajno izabrao. Bilo je to uz onu ogradu koju sam izbegavao, odakle je na mene lajala opasna škotska ovčarka. Mačak bi mirno sedeo pored ograde i povremeno bljeskao smargadno zelenim očima, upućujući ovčarki prezrivo-začuđene poglede. Onda bi sa mnom spokojno nastavio put ka kući, repa uzdignutog kao samurajska zastava. Jasno joj je davao na znanje da sam pod njegovom zaštitom, te da se ne igra glavom. Barem sam to ja tako doživljavao i vrlo sam se ponosio svojim moćnim mačijim zaštitnikom. Ne znam kakav je bio Macanov odnos s demonskom Cikom; mislim da čak ni on nije zalazio u njeno dvorište.

Jednom me je Macan ugrizao, a onda je zaključio da ne treba tako da se ponaša prema mlađem i slabijem bratu, pa mi je dugo lizao ranu i umiljavao se. Mog dedu je obožavao, a i deda njega. Oni su bili par. Deda je zbog Macana pronašao opravdanje da ustaje u četiri ujutru, da bi bio prvi ispred mesare i kupio bele džigerice i druge slične divote za svog mačijeg drugara. Macan bi se za to vreme uspentrao na jablan u dvorištu i s te osmatračnice je vrebao kada će se deda pojaviti. Zamišljao sam da s vrha jablana Macan vidi dedu ispred mesare na Kalenića pijaci i da ga pogledom prati niz ulicu Maksima Gorkog (pored omiljenih dedinih kafana, Sokoca, nekadašnjeg Malog Šumadinca i Stare Srbije) pa sve do kuće. Dabome, niti se Macan penjao baš na vrh jablana, niti bi odatle video Kalenića pijacu, ali jeste nepogrešivo, desetak minuta ranije, znao kada će se deda pojaviti sa đakonijama.

Red je da kažem i nekoliko reči o tom jablanu. Za razliku od Macana, jablan jesam doživljavao kao „svoj“. Iznikao je u oluku kuće u kojoj smo stanovali, čime je pokazao neku iskonsku vitalnost i snažnu želju za životom. Mom ocu i dedi bilo je žao da ga bace kada je oluk čišćen, te smo ga sva trojica zasadili u dvorištu, blizu kapije. Usađen prvog dana bio je iste visine kao i ja, pa su ga nazvali „Sašin jablan“, a ja sam ga prihvatio kao neko svoje mitsko drvo s kojim sam povezan svemoćnom biljnom magijom. Već istog meseca jablan se gotovo udvostručio, a potom je rastao brzinom bajkovitog čarobnog pasulja. Izrastao je u gigantsko drvo, retko po veličini i lepoti. Bio je zaista “visoka čela, vijorne kose, širokih grudi“, kako je jablane opisao Tin Ujević. Zamišljao sam da je taj jablan sličan Igdrazilu, mitskom drvetu koji drži čitav univerzum, o kome sam čitao u jednoj od svojih omiljenih dečijih knjiga o germanskoj mitologiji. Ako Macan i nije mogao s jablana da vidi ceo svet, ja sam mogao da vidim jablan iz svake tačke svog tadašnjeg univerzuma. Čak i iz ugla školskog dvorišta! Bilo je umirujuće uvek znati gde ti je kuća, pošto je vrh jablana izvirivao iznad svakog horizonta, povrh krovova i krošnji. A taj vrh, koji se vazda njihao, kao da mi je ohrabrujuće mahao.

I Macan i jablan su skončali nasilnom smrću. Prvo Macan, a potom i jablan. Macan se u svojim noćnim lutanjima navodno namerio na komšijske golubarnike, koji su tada u Beogradu bili u modi. Golubari su tvrdili (mada bez ikakvih dokaza) da se mačor, kao lisica, ušunjava u kaveze i tamani im golubove. Proglasili su par vetruški s tornja Francuske crkve i našeg Macana za svoje krvne neprijatelje. Vetruške su bezuspešno pokušavali da upucaju puškom floberkom, ali su zato Macana negde sačekali i polomili mu kičmu. Jedva se dovukao do kuće i u kuhinji je uginuo, hrabro i hajdučki, bez roptanja i samosažaljenja. I on je sahranjen u dvorištu. Ne znam tačno gde (mislim da nije ispod jablana), pošto je i ta sahrana obavljena diskretno, bez mog znanja. Na jablan su se, međutim, okomile gazde kuće u kojoj smo živeli. Tobož je krivio kapiju. Dok smo u još toj kući stanovali, nekako smo uspevali da ga odbranimo, ali kada smo se odselili, odmah su ga posekli, uostalom kao i drugo drveće u dvorištu. Seča je, kako sam čuo, bila zamašan poduhvat (srećom nisam tome prisustvovao). Gradsko zelenilo – koje je bilo egzekutor – kao i obično, nije žalilo truda, sredstava, ni mehanizacije da uništi drvo. Mnogo godina kasnije smo ih videli na sličnom zlodelu epskih razmera, kada su zatrli velike i lepe platane na Bulevaru. Tako sam ostao bez svoja dva moćna zaštitnika – Macana i jablana. Danas više nema ni te, navodno krive, kapije, ni dvorišta, pa ni kuće. Ali s nestankom jablana, mitskog stožera i svetionika, kao da se u mom životu okončala jedna epoha.

Onda je došao drugi Macan. No, ni on nije bio „moj“. Bio je to mačak moje majke. Ona ga je zapravo i „naručila“ jedne večeri kod prijatelja. Njihova mačka tek što se nije bila okotila i domaćini su pokušavali, blagovremeno, da udome još nerođene mačiće. Moja majka je pristala, ali pod uslovom da se mačka okoti te noći i da među mačićima bude i jedno muško crno koje će uzeti. Ujutru je nam je javljeno da je stiglo ono što je poručila: među svim tigrastim mačićima okoćenim te noći, bilo je samo jedno muško i crno. Nazad se nije moglo, dobili smo novog Macana! Stigao nam je i pre nego što smo se nadali, pošto je mama-mačka ubrzo po koćenju pala s balkona i poginula. Da bi skinuli teret sa prijatelja koji su morali na cuclu da hrane silne, tek progledale mačiće, uzeli smo Macana kao sasvim malo mače. On je dakle, s dosta razloga, verovao da ga je rodila moja majka. Tako se i ponašao. Živeo je dugo sa nama, 23 godine. Naše komšije su, čak uzele i jednu njegovu sestru, tako da u detinjstvu nije bio usamljen. Stalno su preletali kroz hodnik, iz jednog stana u drugi. No, posle godinu dana smo se odselili pa smo im na žalost pokvarili svakodnevno druženje. Dirljivo je bilo što je Macan, do kraja života, izlazio u hodnik nove zgrade i grebao po vratima stana prekoputa, sve u nadi da mu je tamo sestra. Taj slučaj me je uverio da je bolje imati dve mačke, naravno ukoliko se slažu (mada nisam tako postupio ni kasnije). S Macanom sam se odlično slagao, iako je bio prilično ozbiljan mačak, ne baš najbolje naravi. Nismo ga sterilisali što je bila greška, pa je većina problema s njim bila oko njegovog obeležavanja teritorije, arlaukanja (varaju se oni koji misle da je to samo u februaru) i sličnih mačorskih aktivnosti u doba parenja. Knjigu „Grčke slikane vaze crnofiguralnog stila“, koju sam ponosno kupio kao student arheologije 1975, Macan je pošpricao istog dana, i eno i dan danas se na njoj osećaju jasni tragovi tog „miomirisa“. Imao je i potomstvo. Vodili smo ga kod jedne opake tigraste mačke, mada je to je bila katastrofa jer tada nisam znao da su mačiji ljubavni susreti uspešni uglavnom kada se odigravaju na mačorovoj teritoriji. Ta mačka, nesuđena snajka, bila je najzloćudnija mačka koju sam u životu upoznao, a upoznao sam mnoge. Drugi put, kod nas u stanu, s drugom izabranicom koja je bila neuporedivo simpatičnija, bilo je već mnogo bolje. Macan me je, tokom svog dugog života naučio mnogim tajnama mačijeg sveta: načinu komuniciranja, mačijim navikama, običajima, moralu, međusobnom uvažavanju i poštovanju, ali i koreografiji mačijih sukoba i pomirenja. Shvatio sam da mačke postavljaju pitanja, čekaju odgovore, slažu se s njima ili protestuju, te da mogu da se svađaju, da se umiljavaju, ali da gotovo nikada ne lažu. Jedna od najvećih nepravdi prema mačkama je pogrešan kliše da su mačke podle i lažljive. Naprotiv! Mačke su uvredljivo iskrene. Baš ih briga da lažu! To je posledica njihovog osećaja superiornosti (one, naime, iskreno veruju da su bolje od svih dugih bića, slično Englezima). Smatraju da im se može da svakom skrešu istinu u brk, a najčešće su u pravu. Doduše, ne uvek, ali to nikada ne bi priznale. Samokritiku kod mačaka još nisam uočio.

Macan je bio zdrav mačak i za sve te 23 godine gotovo da se nije ni jednom razboleo. Na terasi je povremeno lovio vrapce, a već u poodmakloj dobi, na naš užas, skakao je na komšijske terase preko ambisa od desetak metara. Bio je potpuno opsednut mediteranskom hranom, a pogotovo maslinama i maslinovim uljem. Otkrili smo da je ulje krao tako što se motao oko kredenca, pa kada bi zaključio da niko ne gleda, gurnuo bi šapu u bokalčić s uljem, a potom je dugo i brižljivo lizao. Iako ne lažu, mačke vole da kradu. U njihovom svetu krađa je zamena za lov. Što je nešto opasnije i zabranjenije, to je privlačnije. Kada smo ga razotkrili pravili smo se da ne primećujemo njegov lov na maslinovo ulje, da mu ne kvarimo zadovoljstvo, te smo mu na dostupnom mestu u kredencu držali bokalčić, a on je bio ubeđen da vešto i neprimetno lovi. Ako bismo mu dali maslinu satima bi je jurio po kući, da bi je na kraju u slast oglodao, ležeći kao vidra na leđima, s plenom u prednjim šapama. Zapravo se hranio vrhunski! Masline, maslinovo ulje, ribe, školjke, račići (ovo dvoje ipak ređe, samo kada bi ih bilo u kući), živo meso, piletina, a od povrća osim maslina paradajz sos, po mogućnosti s maslinovim uljem i mediteranskim začinima. Nikada nije jeo „hranu za mačke“. Tada kod nas još nije bilo obilja industrijske mačije hrane kao danas, ali jednom smo pokušali da mu damo neku mačiju konzervu koju je odbio s neskrivenom indignacijom. Nije ni čudo da je živeo 23 godine. Na kraju je toliko ostario da više nije mogao ni da jede ni da pije, mišići su mu bili atrofirali. Posle dužeg oklevanja smo ga uspavali, ali je do kraja bio potpuno svestan svega šta se dešavalo. Zakopao sam ga u suton, u dvorištu prijatelja na Crvenom krstu, ispod jorgovana koji cveta baš ovih dana, nedaleko od mesta odakle nam je došao i prvi macan.

Moju majku je smrt njenog macana toliko potresla da se zarekla da više neće imati nikakve mačke, niti druge kućne ljubimce. I ispunila je zavet, uprkos mojim pritiscima. Ja sam se u međuvremenu oženio, dobio sina i odselio se, ali ni ja godinama nisam imao mačku. Međutim, pre desetak godina je u moj život ušetala maca Paraskeva. Ona, naravno, zahteva posebno poglavlje.

Ali o njoj, kao i o uličnim mačkama i pticama, o zoološkom vrtu i odnosu društva prema životinjama u drugom nastavku.

Aleksandar Palavestra
8. maj 2014.

Paraskeva u cveću, 2013.

Za kraj, a dok ne objavimo drugi deo intervjua, evo jedine snimljene epizode planiranog serijala RTS - "Ale i bauci" iz 1985. godine.

{youtube}https://www.youtube.com/watch?v=vj5aZvkn51Y{/youtube}

Intervju: Jelena Lengold, pesnikinja

2014-05-07T09:48:29+02:00

Pesnikinja i romansijerka nam priča o mačkama :)

Kao što ste verovatno primetili, na stranicama Zdrave mace se trudimo da čitaocima predstavljamo razmišljanja ljubitelja mačaka iz sveta umetnosti i kulture. Razloga za to je nekoliko, a jedan od najvažnijih je taj što je mačka biće iz životinjskog sveta koja se verovatno najčešće vezuje za umetnike i njihov pogled na svet. Ovoga puta razgovaramo sa Jelenom Lengold, pesnikinjom, pripovedačicom i romansijerkom iz Kruševca, koja živi i radi u Beogradu.

Da li se sećate koji Vam je bio prvi kućni ljubimac u životu i po čemu ga pamtite?
Mnogobrojne mačke, u našoj kući u Kruševcu, obeležile su moje detinjstvo. Uvek smo imali po nekoliko mačka. Tada nije bilo moderno da se mace čipuju, pelcuju, čiste od buva i krpelja... Samo smo ih hranili, i to verovatno hranom koja za njih nije bila najbolja, to jest ostacima naše hrane. Bile su to obične mačke iz dvorišta, sećam se da su imale i buve, gledala sam kako crne tačkice šetaju po koži malih maca, a često sam se i ja, kao dete, budila noću sva izujedana, jer bi buve iz maca prešle i na mene.

Možete li da se odlučite, mačka ili pas?
Teško mi je da to kažem, jer obožavam sve životinje. Ali ipak, za mrvicu, više volim mačke. Valjda je to ta navika iz detinjstva da uvek kraj sebe imam mačku.

Primećujete li razlike između vlasnika pasa i mačaka?
Mislim da su vlasnici pasa uglavnom aktivniji ljudi. Pas zahteva mnogo više angažmana, moraš da ga šetaš, moraš s njim više da se igraš, da ga zabavljaš. Mačka je u tom smislu samostalnija, neće da se izgubi, da odluta i ne moraš je voditi u šetnju. Takođe, mislim da postoje velike razlike između vlasnika malih, ljupkih pasa i vlasnika onih pasa koji deluju zastrašujuće ili agresivno. Vlasnici bilo koje ljupke životinje žele da se igraju, da se maze, i da istovremeno budu nekoj životinjici brižni roditelj, a vlasnici strašnih životinja žele da ih se drugi ljudi plaše, da zaziru od njih, da dodaju sebi malo na značaju ili na snazi.

Iz našeg ugla ljubitelja mačaka (i životinja uopšte), ljudi koji nemaju bar nekog ljubimca sebi na određeni način sebi uskraćuju veliko i lepo iskustvo života sa životinjom i samim tim i sa prirodom. Šta mislite o tome, da li bi svako trebalo da ima kućnog ljubimca? Kako oni utiču na čoveka?

Ja razumem da nije svako u prilici da čuva životinju. To nije lako i velika je odgovornost. Osim toga razumem i higijenski momenat koji ljudima opravdano smeta. Ni ja ne volim da moja mačka mnogo šeta po kauču ili foteljama. Mnogo je lakše čuvati životinju ako imate dvorište. U stanu se mogu čuvati neke ptičice, kornjače, ribice, ali i onda ste u nekoj vrsti dileme da li ste vi njihov ljubitelj ili tamničar. Puno tu ima dilema i sve su mi jasne, jer sam u životu imala ne samo mačke već i psa, papagaja i zeca. Divno je živeti uz životinje, po mom mišljenju one oplemenjuju čoveka na jedan specifičan način, ali ko to iz nekog razloga ne može, trebalo bi barem da vodi računa o nekoj uličnoj životinjici. Uvek postoji neki pas ili maca koji žive u vašoj ulici i kojima možete da olakšate život. Toliko bi svaki čovek mogao. Najvažnije je razumeti da ovaj svet, ovaj grad, ova ulica - ne pripadaju samo nama, ljudima, već i vrapcima, golubovima, mačkama, psima, kornjačama, ježevima... Meni je dvorište svake noći puno ježeva i puževa. Što ne pojedu mačke, dovrše preko noći ježevi i svi ostali.

Šta najviše volite kod mačaka? Ima li nečega što Vas nervira kod njih?
To vam je uglavnom kao i sa svim drugim ljubavima: ono zbog čega nekog zavolite, to vas posle najviše i nervira. Mačja svojeglavost ume zaista i da fascinira i da iznervira čoveka. Ali ja ne mogu na mog Cicka dugo da se ljutim, a ni on na mene. Ponekad se posvađamo, to traje par minuta, i neko od nas dvoje brzo prilazi, da malim maženjem označimo kraj svađe.
Inače, moram reći, ma kako to možda površno zvučalo, da kod mačaka najviše volim njihovu lepotu. Nalazim da su mačke prelepa bića, za mene među najlepšim bićima na planeti. Njihove oči su hipnotišuće, njihovi pokreti su nestvarno graciozni, njihova smirenost prevazilazi svako, ljudima dostupno, dostojanstvo.

Koliko mačaka imate? Da li su u pitanju domaće ili rasne mačke?
Imam već 10 godina jednog mačka, po imenu Cicko. On je potpuno crni mačak, sa ćilibarsko žutim očima, kog sam našla tu u novobeogradskim blokovima kad je bio tek beba. Uz njega, naravno, uvek imamo još nekoliko "prolaznika" kroz dvorište, sa kojima Cicko često podeli svoje ručkove.

Ispričajte nam anegdotu vezanu za život sa mačkama, lečenjem ili udomljavanjem mačaka...ukoliko postoji...
Dok naš Cicko još nije bio kastriran (prvih 6 godina života) često se vraćao kući blatnjav i sa ranama, pa smo ga krpili, lečili, čistili, tešili... Ali jednom se vratio bukvalno ulepljen u blato. Bila je zima i verovatno je upao u neku blatnjavu baru, a onda se to blato na njemu osušilo. Bilo mi je jasno da on toliko blata ne može da oliže sa sebe, i da moramo istinski da ga okupamo u kadi. Pošto to nikad pre toga nismo radili, i pretpostavili smo da će Cicko da pošizi od tuša, jer inače skače i od kapljice vode, naoružali smo se gumenim rukavicama i koječime, samo što svemirska odela nismo obukli, kao da treba da kupamo leoparda. I nekako smo ga stavili u kadu. Dogovor je bio da moj muž drži mačka, a ja ću da ga okupam što brže. Nekako smo uspeli da pospemo jedan tuš po njemu i onda je Cicko počeo da beži iz kade i da prska ono blato na sve strane, i naravno pobegao nam je. Kad smo se okrenuli oko sebe shvatili smo da je kupatilo bukvalno do plafona bilo isprskano blatom, a i pola zidova u sobi. Cickovo kupanje smo dovršili mokrim peškirima, nekako, a nama je posle toga ostala samo "sitnica" da oribamo celo kupatilo i - da okrečimo predsoblje i sobu.

Prema Vašem mišljenju, kako se ljudi u našoj zemlji generalno odnose prema mačkama (i drugim životinjama) a kakva je situacija u zemljama u kojima ste boravili/ radili?
Nažalost, često sam viđala da deca (moram kazati, češće dečaci nego devojčice) maltretiraju mačke. Isti ti dečaci koji maltretiraju mačke, pokazuju pažnju prema uličnim psima. To je stara priča, da mačka simbolizuje neki ženski princip, a pas muški. Imam utisak da deca koja u kući gledaju ili osećaju neku agresiju prema majci, imaju sklonost da maltretiraju mačke. Ili deca koja sama trpe neki pritisak, iskaljuju svoj bes na jedinim bićima koja su od njih slabija, a to su ulične životinjice. O odraslim ljudima koji su surovi prema životinjama ne mogu ni da razmišljam kao o normalnim ljudima, to je za mene definitivno sfera patologije. Kod nas još uvek ima mnogo uličnih životinja, nažalost, i dok se to ne reši, nekako sistemski, ljudi bi trebalo da tim životinjama pomažu da prežive. Jer nije lako biti životinja u gradu. Toga bi svako morao da bude svestan.

Ono što je divno, to je što u svakoj zgradi postoji dvoje-troje ljudi koji vole životinje i svakodnevno izlaze i iznose im hranu. Mi se međusobno poznajemo i uvažavamo, razmenjujemo priče o našim životinjicama iz kraja. Nekad ih i zajednički lečimo. Dešavalo mi se da dođe komšija iz susednog ulaza i kaže da ide na letovanje, a neki pas koji živi u našem kraju mora da dobija antibotike, pa se obaveza prenese na mene. Ljudi koji vole životinje preuzimaju takve obaveze jedni od drugih rado, i lako se razumeju.

Šta mislite o izložbama mačaka i o felinologiji uopšte? Da li je etički ukrštanjem dobijati i oblikovati životinje bez dlake ili sa oblikom tela koji im otežava životne funkcije?
Ne znam, nisam često išla na izložbe životinja, i ne mogu da prosudim u kojoj meri tako nešto maltretira životinje. Jasna mi je ljudska potreba da se pohvale lepotom svog ljubimca, a neki čak vole i da se takmiče. To je sve u prirodi ljudi. Ali ako time na bilo koji način maltretiraju svoju životinju, onda je jasno da je životinja za njih samo način da hrane svoj ego. Teško mi je čak i da razmišljam o bilo kakvom mučenju životinja, zatvaram oči pred time, jer sam nemoćna da to sprečim, iako sam svesna da je na ovom svetu jako mnogo surovosti i gluposti.

Zaštita životinja u Srbiji? Odakle početi? Šta je važnije, edukacija, zakoni ili nešto treće?
Svaka čast edukaciji, ali ja sam uvek za to da se počne od zakona, i to jasnog, preciznog, koji će se primenjivati. Ako vi čekate da ljudi shvate šta je dobro, a šta nije dobro, načekaćete se. Edukacija treba da ide uz to, naravno. Ali, sve je to veoma složena stvar. Ne možete očekivati da ljudi budu naročito humani prema životinjama u zemlji u kojoj život nije naročito human ni prema ljudima, ni prema deci. Mi živimo u zemlji u kojoj su patnja, glad, hladna postelja i nebriga svakodnevica mnogih ljudi, a onda i životinje koje žive oko nas, nažalost, dele takvu sudbinu.

Sudeći po broju poznatih naučnika i umetnika koji su se živeli sa mačkama i divili im se, a neki im i otvoreno zahvaljivali na inspiraciji, nameće se pitanje da li mačke pozitivno (ili možda negativno) utiču na stvaralački proces u Vašem slučaju?
Mačak koji spokojno sedi kraj mene, ili me gleda svojim misterioznim očima, ili blaženo spava - sve to u mene unosi mir i kontemplaciju. Mačke su oduvek bile moj provodnik do svetova nekog višeg, dubljeg, mira i tišine. Ja, jednostavno, volim kad je mačak tu negde. Bolje se osećam, bolje spavam, spokojnije radim, smirenija sam, a ako zatreba, mačak može da posluži čak i kao analgetik, to znaju svi koji su ostvarili pravi kontakt sa svojom mačkom. Evo i sad, dok ovo pišem, Cicko sedi ispod mog radnog stola, sa glavom naslonjenom na moje papuče, kao da zna da o njemu pišem. A ne bi me čudilo i da zaista zna...

Volim spokoj i tišinu mačke

2014-04-10T20:45:32+02:00

Intervju sa umetnicom Vesnom Opavský

Nedavno je predstavila beogradskoj i novosadskoj publici svoj doktorski umetnički projekat Ključna reč – Umetnost (www.opavsky.net) gde je, kroz saradnju autora i publike, Vesna Opavský tragala za značenjem reči Umetnost. U izloženim radovima predstavila je stotine reči koje je predstavljaju, a među njima se našla i reč Mačka. U ovom intervjuu saznajemo zašto Mačke zauzimaju specijalnu poziciju u njenom životu i delu.

Koji ti je bio prvi kućni ljubimac u životu?

Vežbala sam se još u ranom detinjstvu kada sam od „neodgovornog vlasnika“ preuzela plišanog psa Lolu kako bih mu pružila nežnost koja mu je bila uskraćena uprkos njegovom toplom, psećem pogledu.
U toku nižih razreda osnovne škole, kada smo sestra i ja za to sazrele, spasile smo iz kontinera malenu crnu macu sa ulice koja je zahvaljujući ishrani putem šprica, stasala u jednu lepu, elegantnu Kalimero.

Da li više voliš mačke ili pse? Zašto je to tako?

Mačke. Mislim da je to zbog mog temperamenta. Volim spokoj i tišinu mačke.

Šta najviše voliš kod mačaka? Ima li nečega što te nervira kod njih?

Kada si sa mačkom nikada nisi sam, ili si uvek sam ili već kako god ti odgovara.
Sa mačkom najviše volim vreme spavanja, vreme buđenja, njenu toplotu, zvuk predenja, predanost igri i avanturi, njenu građu. Mačke su idealne i kao motiv za crtanje. Jedno vreme sam zavidela i građanima Mačkata, grada u Srbiji :)

Svako treba da ima mačku. Svaku od svojih mačaka sam spasila sa ulice i negovala je do kraja života. Teško je kada, na kraju, životinja izdahne vlasniku na rukama, ali on mora biti svestan da je on njen život učinio specijalnim, baš kao što je i ona obeležila njegov. Posle ovakvog teškog momenta, čovek se bolje oseti samo ako spasi još jedan topli mačji život i učini naredni životni period lepši za oboje.

Zeka 1994-2007

Prema tvom mišljenju, kako se ljudi u našoj zemlji generalno odnose prema mačkama (i drugim životinjama) a kakva je situacija u zemljama u kojima si boravila/ radila?

Nezadovoljstvo prosečnog stanovnika Srbije se prenosi i na njegovu okolinu. Znam osobe koje ne vole ni druge ljude ni životinje – mislim da, pre svega, ne vole sebe. Optimizam i ljubav je potrebno negovati još u detinjstvu, a ne, kako često viđamo, stimulisati detence da plaši golubove i nagrađivati ga aplauzom nakon svakog uspešnog rasteravanja golubova. Mislim da bismo svi bili zadovoljniji kada bi deca u Srbiji imala neke konstruktivnije hobije.

Zaštita zivotinja u Srbiji? Odakle početi? Šta je važnije, edukacija, zakoni ili nešto treće?

Mislim da je edukacija primarna, a onda i Zakon koji treba adekvatno da podrži tu edukaciju. Kada je direktno ili indirektno zlostavljanje životinja u pitanju, kazne upečatljivije opisuju težinu pestupa, nego što bi nemoralni počinioci mogli da procene neispravnost svojih postupaka.

Današnje društvo informacije tj. internet doprinosi zaštiti prava životinja otvarajući jednake uslove edukacije za sve pojedince. Sve stranice i grupe na Fejsbuku, koje se bave pomaganjem životinjama imaju veliki uticaj na buduće generacije i nude neke nove, humanije uzore, za sve one kojima njihove porodice još nisu nametnule gađenje, mržnju i strah od životinja. Ljubav prema mačkama nije samo posmatranje mačje lepote, već poštovanje njihove kompletne populacije. Kao administrator grupe Klub ljubitelja mačaka nikada nisam uspela da razumem one koji žele da napuste grupu kada neko postavi „ružnu“ fotografiju ranjene životinje, koju je povredio čovek.
Ipak, van Srbije sam uspela da vidim mnogo veće poštovanje prema mačkama. Najviše volim Istanbul gde mačke spavaju na stolicama restorana, policama u radnji.... gde se gospoda u odelima, sa aktovkama u rukama, na ulici saginju kako bi, u prolazu, pomazili njeno visočanstvo – mačku.

Sterilizacija / kastracija naspram odgoja i izlaganja. Da li je među ljubiteljima mačaka (zaštitari vs odgajivači vs xyz) potreban ovaj sukob i netrpeljivost koji očigledno postoje?

Sterilizacija.
Protivnik sam kućnih okota radi zabave ili usled nemara. Znam samo da mnoštvo mačaka umire na ulici i spremna sam da se svi zajedno potrudimo da daljeg izbacivanja okota ne bude.
Nemam stav o profesionalnom uzgoju „rasnih“ maca. Znam samo da - sve su mace najlepše na svetu.

Maca Divna

Sudeći po broju poznatih umetnika koji su se živeli sa mačkama i divili im se, a neki im i otvoreno zahvaljivali na inspiraciji, nameće se pitanje da li mačke pozitivno ili negativno utiču na stvaralački proces u tvom slučaju?

Mačke pozitivno utiču na sve, a ima i ljudi koji dozvoljavaju da neko na njih vrši pozitivni uticaj – kada se poklope ta dva, rezultati su sjajni u svim oblastima.

Mačka tiho hodi i do mene stiže,
Svoj mokar nosić primiče mi bliže.
Gleda, gleda, zatim leže
Topli stomak, a šapice hladne – steže.
To je taj spokoj moje sobe,
dok je ona prela, zaspasmo obe.

{youtube}https://www.youtube.com/watch?v=DRqyKqjIVEI{/youtube}

Rad Vesne Opavský možete pratiti putem www.opavsky.net

Intervju: Ketrin Louter

2014-03-20T16:55:52+01:00

Supruga nekadašnjeg kanadskog ambasadora u Srbiji i veliki ljubitelj mačaka.

Gospođu Cathrine Lowther nije sasvim lako predstaviti čitaocima u Srbiji. U našem "javnom životu" je poznatija kao supruga nekadašnjeg kanadskog ambasadora u Srbiji, Roberta MekDugala (Robert McDougall). Sa druge strane, zaštitnicima životinja u našoj zemlji je daleko poznatija iz perioda mandata svog supruga, kada je na razne načine pomagala, spasavala, lečila i udomljavala napuštene i nesretne životinje iz Beograda i okoline. Drago mi je što sam tada imao priliku da je upoznam, a i što je više godina nakon odlaska iz Srbije pristala da za Zdravamaca.rs ispriča ponešto o mačkama, svom radu i životu uopšte.

Sećate li se svog prvog kućnog ljubimca?

Ukratko - DA! :)

Da. Piti (Petie) je bila plava tigrica koju su moji roditelji kupili za stariju decu kada se rodio moj najmlađi brat. Nemam pojma zašto. Sećam se da je Piti voleo da nam štipka uši i da je izgubio život tako što se u punoj brzini zabio u ogledalo, nesretnik...

Možete li da se odlučite, da li ste više privrženi psima ili mačkama? Zašto je to tako?

Iako živim i sa jednima i sa drugima, više volim mačke nego pse. Obožavam svoje lude srpske ulične pse Magic Daintyfoot i Jimmers Slimeytongue, donekle jer nisu poput običnih severnoameričkih domaćih pasa. Izuzetno su inteligentni i zapanjili su svog kanadskog trenera sposobnošću da predvide posledice svojih postupaka i testiranjem različitih scenarija pre donošenja odluke o daljim koracima. Zapravo, puno ljudi mi kaže da su moji psi zapravo maskirane mačke!

Šta je to kod mačaka? Elegancija, nezavisnost i inteligencija. Kada usvojite mačku, to je više kao da imate cimera nego kao da imate dete. Misterija mačjih očiju, i tišina plišanih šapa u noći. Realnost da ovo mazno stvorenje koje prede u sledećoj sekundi može da se pretvori u divljeg lovca van moje kontrole - osim što sada ja nabavljam loptice i miševe-igračke koje može da lovi.

Najomiljenija osobina kod mačaka? I one druge osobine koje ne volite...

Svaka mačka je drugačija po karakteru. Kod jedne volim mirnoću, kod druge čaplinovske bravure kada dođe vreme za večeru. Nemoguće je ograničiti to na jedan ili konačan broj pozitivnih ili negativnih osobina.

Sa druge strane, volela bih kada bi mačke naučile da malo duže spavaju ujutru!

Koliko mačaka sada imate u svom domu, a o koliko njih brinete van njega?

Trenutno, imamo tri naše mačke, i 4 koje čekaju na usvajanje. Ove tri su sve bile sa nama u Beogradu, a jedna je i rođena tamo.

Ottawa (glavni grad Kanade, prim. prev.) ima određenu populaciju uličnih tj. napuštenih mačaka, ali mi živimo u univerzitetskom naselju gde većina njih ima svoje "staratelje" među studentima. Ulične mačke postaju debele svraćajući u više studentskih domova. Kako hrana nije problem, usmeravam svoje delovanje na vakcinaciju, sterilizaciju, veterinarsku negu i udomljavanje. Više ne moram ni da ih tražim: odavno se zna šta radim, i ljudi mi sami na vrata donose zapuštene ili bolesne mačke.

Najviše posla ima kada se univerzitet zatvori preko leta, i odjednom se mačka koju je npr. poslovna administratorka "usvojila", više ne uklapa u njene planove za letovanje...

Možemo li čuti neku anegdotu vezanu za mačke?

P'tite Mamzelle Gigi je moja mačka koja se rodila u Srbiji. Bila je spašena kao veoma bolesno mače od strane žena u predstavništvu OEBS-a koje su je odvele u veterinarsku ambulantu Beca.

Gigi je bila slepa, skoro potpuno gluva i reagovala je na dodir samo na levoj strani tela. Veterinarka Beca je mislila da mače ima panleukopeniju, i lečila je sa puno ljubavi i posvećenosti. Mače je preživelo ali je moralo da živi u transporteru jer nije bilo u stanju da se nosi sa drugim životinjama u ambulanti, i vrlo brzo postala preveliko. Poslali su mi email u Bangladeš, gde smo tada živeli, i nagovorili me da MORAM da se vratim po ovu mačku.

Bili smo u Bangladešu naredne dve godine. Moj stariji mačor, Gus-Gus se zaštitnički postavio prema Gigi i naučio je kako da postane prava mačka. Njen vid i sluh su se popravili - iako su i dalje bili prilično loši.

Ubrzo nakon što smo se vratili u Kanadu, ona je počela da dobija epileptične napade, pa nas je lokalni veterinar uputio na veoma modernu (čitaj veoma skupu!) specijalističku kliniku. Neurolog je uradio snimak na Magnetnoj rezonanci i otkrio da je mačka hidrocefalična! Rođena je sa samo pola svog prednjeg mozga, i nikada ne bi preživela bez svojih spasilaca u Srbiji i bez Bece. Kada sam poslala MR snimak Beci, oni su bili potpuno šokirani.

Srećom, ovaj neurolog je jedan od samo dva takva stručnjaka u zapadnom svetu koji je objavljivao naučna istraživanja o hidrocefalusu kod pasa i mačaka. Uz pažljivu kombinaciju dva leka, on je uklonio pritisak unutar lobanje na njen mozak i mačka nije imala epi-napade skoro godinu dana. Sem toga, otpuštanje tog pritiska je omogućilo njenom mozgu da se donekle i regeneriše, i danas ona živi veoma slično normalnoj mački - morate jako pažljivo da je posmatrate kako bi primetili da je nešto drugačija.

Gigi sada ima 4 godine. To je samo po sebi čudo. Ukoliko lekovi prestanu da deluju, možemo je operisati, ali ukoliko budemo imali sreće, to neće doći na red još neko vreme. U međuvremenu, čim moja glava dodirne jastuk, ta mala mačka mi skače na stomak i traži da je pustim u njenu pećinu ispod pokrivača, gde provodi noć brinući se da se nipošto ne pomeram da ne bih uznemirila Mačku!

Gigi danas, sa 4 godine

Šta mislite o odnosu ljudi i medija prema životinjama u Srbiji, i napravite poređenje sa drugim zemljama u kojima ste živeli, uključujući i svoju?

Puno vremena je prošlo od kada sam otišla iz Srbije da bih mogla da komentarišem medije, a stvari su se sigurno promenile od 2008. godine.

Kada smo iz Beograda otišli u Daku u Bangladešu, bila sam zaprepašćena koliko obični ljudi drugačije reaguju na ulične životinje.

Malo informacija: Daka je grad sa 16-20 miliona ljudi na teritoriji trećine Beograda - da, jedne trećine (provereno)! Velika većina ljudi su strahovito siromašni, nepismeni, nezaposleni i učeni od sveštenstva kako su naročito psi prljave životinje.

Mačke su manje omrznute jer se zna da je Prorok imao i voleo mačku po imenu Muessa. Takođe, kao i u Beogradu, mačke su dosta teže za pronalaženje i hvatanje! Obična ulična mačka u Daki je tako brza da se protivi zakonima fizike, kunem vam se!

Ima daleko, daleko manje surovosti i nasilja na ulicama Dake nego u Beogradu. Kada se takve stvari dogode, obično same komšije oštro reaguju prema počinitelju. Broj ljudi koji su mi donosili bolesne ili povređene mačke i naročito mačiće je bio neverovatan. Srećom, jedan - samo jedan - veterinar koji se razumeo u mačke i pse je bio raspoložen da ih leči za jako malu nadoknadu. Od kako smo otišli iz Dake, nekoliko drugih veterinara koji su videli u kom se pravcu stvari kreću su počeli više da se bave veterinarskom medicinom kućnih ljubimaca.

Kada smo došli, gradske vlasti su masovno ubijale pse kako bi se sprečilo širenje besnila, koje je i dalje problem u Bangladešu. Žena - jedna žena - je prekinula ovo i nagovorila ih da primenjuju Uhvati-Vakciniši-Steriliši-Pusti strategiju. Njena mala grupa se sastojala u potpunosti od stanovnika Bangladeša, osim mene, a najveću podršku smo pronašli među siromašnima, koji žive uporedo sa uličnim životinjama.

Kada bi znali da dolaze šinteri, ljudi bi sklanjali svoje lokalne pse. Kada smo mi počeli da radimo, sakrivali su ih i od nas. Tek kada smo im objasnili šta radimo, pokazivali bi nam pse ispod podova straćara, u olupinama automobila, u stražarskim kućicama, u kantama za đubre: čak smo pronašli majku i štence ispod klupe na kojoj sede četvorica lokalnih siledžija.

Opet i iznova, sretali smo se sa prosjacima i ljudima sa margine koji nemaju apsolutno ništa ali svakodnevno dele hranu koju izmole sa svojim lokalnim psom ili mačkom. Nekada bi za ishranu jednog ćopavog starog psa moralo da učestvuje i 6 ljudi, ali oni bi to radili.

Naravno, ovo ne znači da nema nasilja. Ipak, za isti vremenski period, kladila bih se u sve što imam da je broj takvih nedela u Beogradu i u Daki, sa desetostuko većom populacijom - isti.

Kako je to moguće? Pre svega, siromašni daleko bolje poznaju ove životinje od bogatih, koji mrze ulične životinje. Oko 250.000 ljudi koji imaju dovoljno sredstava da žive relativno pristojno retko šetaju ulicama: oni se svuda voze svojim džipovima. Ukoliko imaju kućnog ljubimca, to je uvezena rasna životinja koja se poseduje kao statusni simbol a ne iz ljubavi, i koja se baca kada dosadi ili postane nepraktična.

Ljudi sa ulice vide da se i životinje muče i bore kao i oni, i cene njihovu inteligenciju, prisustvo i odanost. Svaki kraj ima svoju grupu dece beskućnika koja ima svog posebnog psa čuvara koji ide svuda gde i oni, i čuva ih noću. Često takvog psa udari i ubije džip u ludačkom saobraćaju Bangladeša, a deca onda tuguju i sahranjuju psa, ali onda nakon toga ona ubrzo usvoje drugo štene. Mačke su cenjene zbog svoje neumorne bitke sa miševima i pacovima u zemlji u kojoj veoma malo ljudi ima bezbedan prostor za čuvanje hrane.

Dalje, iako stanovnici Bangladeša imaju reputaciju da su ponosni i svadljivi, oni nemaju ništa slično inatu. Njihova kultura ne poznaje inat: čovek koga poznajem je ostao bez krave od koje je njegova porodica životno zavisila. I ne pomišljajući na to da komšji crkne krava, on je jedne morao da ustane iz kreveta kako bi primio komšiju. Ovaj mu je doneo tele koje se nije dobro razvijalo jer mu majka nije imala dovoljno mleka. Zajedno, oni su negovali tele dok nije poraslo i počelo da izdržava nesretnu porodicu.

Jedini razlog, po mom mišljenju, zbog koga civilno društvo u Bangladešu funkcioniše je to što običan čovek prihvata da su bolest, ugnjetavanje, povrede i smrt deo svakodnevice, ali reaguje na to udruživanjem umesto sukobljavanjem.

Možete li nam reći nešto o svom projektu Sinister Designs?

Zapravo, on više ne postoji. Sinister Designs je bilo moje profesionalno ime kada sam se bila freelancer, jer sam levoruka (sinister je na starogrčkom značilo leva strana). Kako sam se sve više bavila spasavanjem životinja i pomaganjem izbeglicama i imigrantima to mi je na kraju potpuno preuzelo život i vreme.

Porodica mog oca je bila obrazovana i smrtonosna, svaka generacija je stvarala umetnost usred sve većeg nasilja. Od mog rođenja se pretpostavljalo da ću biti književnica, slikarka ili muzička umetnica. I bila bih, da nije došlo do porodičnog preokreta koji se dogodio u trenutku kada sam započinjala svoju karijeru, i doveo do toga da reorijentišem svoj život.

Ne žalim zbog toga. Da nisam pobegla iz kanadske kulturne scene, bila bih u najboljem slučaju osrednja akademska ili lokalna umetnička figura ceo svoj život, puna svoje provincijske važnosti. Umesto toga, videla sam mesta koja malo ljudi vidi, upoznala izuzetne ljude iz potpuno različitih kultura, i imala privilegiju da napravim mali doprinos poboljšanju veoma posebnih života.

Tokom tog procesa, počela sam da shvatam najvažniju istinu od svih. Svaki život, svaki pojedinačni život je svetinja. Niko nije važniji od nekoga drugog: svaki život je najvažniji život koji postoji, jer je jedini koji svako od nas dobija. Kada se okonča, gotovo je.

Kako onda da ne delujemo sa saosećanjem?

Kanadska mačka koja kuje plan kako da uhvati vevericu...

Šta je životinjama u Srbiji najpotrebnije?

Ukratko - kraj inatu.

Ono što me je najviše izluđivalo dok sam radila u Beogradu su bile neprestane svađe i zla ogovaranja između aktivista koji se bave zaštitom životinja. To je potpuno sumanuto! Ne postoji dovoljno neverovatna i groteskna priča koja se zlurado ne prenosi. Nijedna razlika u stavovima nije dovoljno mala da se ne pretvori u otvoreni rat.

To nije samo slučaj među ljudima koji se bave zaštitom životinja: zar nikome nije palo na pamet da veliki deo zlostavljanja koje trpe životinje, žene i deca potiče od inata? Ponos u kombinaciji sa inatom je krhka stvar, i kada biva povređen, on nanosi bol najbližoj i najslabijoj meti. Samo zbog inata neko može uživati u mučenju psa tako što će mu odseći šape i ostaviti ga da umre. Ili izgaziti mačku i njene mačiće na smrt. Ili bilo koji odvratni primer koji se može navesti.

Sigurna sam, kada bi samo sve grupe koje se bave zaštitom životinja naučile da ostave po strani svoje razlike i uspele da sarađuju na zajedničkim ciljevima, da bi mogle za samo par godina da potpuno iskorene postojanje napuštenih životinja i ljudsko nasilje prema njima.

Znam da ću zbog ovoga što govorim verovatno izazvati negodovanje od strane mnogih ljudi sa kojima sa radila, ali želela bih da ih podsetim na onu ženu - sasvim običnu ženu - iz siromašne Dake, koju je razljutila brutalnost gradskih vlasti prema uličnim psima. Ona nije imala nikakvo iskustvo u radu sa državnim vlastima, i svakako ne sa vlastima toliko korumpiranim i često nasilnim poput vlasti u Bangladešu. Bila je uplašena. Bila je sama. Ljudi su je ignorisali ili joj se smejali.

Ali ona je pronašla nekoliko drugih koji su se isto osećali. Oni se nisu baš slagali u svim detaljima ali su bili uplašeni kao i ona. Zajedno, pronašli su još istomišljenika. Uskoro su pronašli i nekoga ko bi im mogao otvoriti poneka vrata kroz koja se mogu provući, otresti prašinu sa svojih sandala i suočiti se sa gradskom vlašću, pa čak i Premijerom, i zatražiti promene.

Pet godina kasnije, nema više zvaničnog ubijanja pasa u Daki, a očekuje se da drugi gradovi slede ovaj primer. Ova grupa ljudi sada ima kliniku sa koje je sprovodila Uhvati-Vakciniši-Steriliši-Pusti strategiju godinu dana, a upravo treba da otvore još dve, dok je u planu i četvrta. Oni vode program edukacije u školama, pa čak imaju i svoj strip u najvećim i najuglednijim dnevnim novimana u Daki. Imaju više volontera nego što mogu da prime i obuče, a zajedno su uspeli da prenesu neka osnovna znanja o psima po celom gradu.

Oni menjaju celu zemlju, osobu po osobu. Pomislite samo šta bi građani Srbije sa svojom inteligencijom, obrazovanjem i energijom mogli da urade!

_____________________

Sa radom ove izuzetne žene možete se upoznati na www.sinister-designs.com. Iako je rad na njemu obustavljen pre nekoliko godina, sajt i dalje sadrži njene fotografije, razmišljanja, pesme...
________________________________________________________________________________________________________________________________________

Tekst i fotografije ovog intervjua su vlasništvo Zdravamaca.rs i autorke.

Nije dozvoljeno njihovo prenošenje u celini ili delovima.

Mini-intervju TKV TKV Kraljica Vila

2014-02-24T14:19:46+01:00

Beogradska street art umetnica nam malo priča o mačkama...

Poštovaoci street kulture i grafita već 8 godina imaju prilike da uživaju u njenoj umetnosti koja udahnjuje život sivim gradskim ćoškovima. The Kraljica Vila veoma uspešno koristi raspršenu boju iz limenki kao svojevrsnu verziju vilinskog praha. Specifičan stil i simbolika koji odlikuju njena dela kriju mnoštvo zanimljivih pojmova i poruka, a interesantno je da su među njima mesto našle i mačke! Pitali smo je kako! :)

Koji Vam je bio prvi kućni ljubimac u životu?
Prvi pravi kućni ljubimac je pas Eva, ženka sa kojom smo odrasle sestra i ja. Živela je skoro 19 godina i bila aktivni član porodice. Bila je jako pametna i svuda smo je vodile sa nama. Skoro nikada nije bila na lancu, uvek je slobodno išla svuda gde i mi. Za nju su mi vezana neke od najlepših uspomena i sa njom sam naučila šta znači imati životinju-prijatelja, koji vas voli i čuva.

Da li više volite mačke ili pse?
To je teško pitanje. Volim životinje generalno i ne znam šta znači živeti bez njih. Kućni ljubimci nisu samo zabava i razonoda već neko ko vas čini boljim ljudskim bićem. I mačke i psi imaju svoje prednosti i mane ali ne bih mogla da se odlučim samo za jedne. Svaka životinja ima svoj karakter pa mislim da ih prema tome treba birati.

Šta najviše volite kod mačaka a šta Vas nervira?
Volim ih zato što su pametne i samostalne, ali takodje traže pažnju i pokazuju emociju. Moje mačke su izuzetno umiljate i volim ih zato što imaju specifičnu narav. Umeju da budu tvrdoglave, ali mnogo je manje negativnih a više pozitivnih kod njih. Imaju samo jednu jako lošu naviku, a to je žvakanje mojih slušalica.

Koliko mačaka imate? Tri, ako ne računamo mačiće.

Kako se ljudi generalno odnose prema mačkama u našoj zemlji a kako u zemljama u kojima ste boravili i radili?
Ljudi su svuda isti kada je reč o kućnim ljubimcima.Osetljivi su na njih kao na decu I dosta često su spremni da se žrtvuju za njih.

Šta vaš fascinira kod mačaka i životinja uopšte?
Svaki dan posmatram moje mačke i za svaki dan bih mogla da izdvojim neki detalj. Fascinantno je to da kada posmatrate i proučavate grupu životinja koja živi na ograničenoj teritoriji kao što je stan, možete posle određenog vremena tačno da razlikujete njihov karakter, osobine, navike, sklonosti i sve ono što primećujete i kod ljudi. Odnos između ukućana i mačaka, kao i odnosti među samim mačkama oslikavaju kompleksnost i lepotu komunikacije među živim bićima. To ne treba zanemarivati i prihvatati olako zato što nam baš to može pomoći da shvatimo ko smo mi u odnosu na ovu planetu.

Volim da vidim kako se ljudi i mačke vezuju jedni za druge na prvi pogled. Mislim da je jako zdravo imati živottinje, ukoliko imate vremena i prostora, naravno. Mačke vam daju jedan sasvim dugačiju perspektivu na život i uče nas kako da komuniciramo. Udomljavanje je divna stvar zato što ćete pomoći životinji sa ulice, a ona će vama pružiti bekonačno poverenje i ljubav.

Zaštita zivotinja u Srbiji? Odakle početi?
Kao što znamo Srbija ima mnoge probleme kao država, i zaštita životinja je uvek negde na kraju tog spiska. Čini mi se da se ljudi jako trude da samostalnim inicijativama promene neke stvari, ali mislim da će proći još mnogo vremena pre nego što to bude konstruktivno pravno regulisano.

Pre dve godine ste dali svoj doprinos i međunarodnoj izložbi mačaka u Beogradu.
Da, pre dve godine za izložbu mačaka "Grafitti Cat Show" sam oslikala panoe koji su dekorisali ringove sa sudijama. Bila sam izuzetno srećna da mogu da pomognem organizatorima izložbe ( na čelu sa mojom majkom veterinarkom Draganom Petković ) i da učinim da atmosfera izložbe bude još bolja.

{gallery}tkv:::0:0{/gallery}

Veliku galeriju radova TKV TKV pogledajte ovde.