Zdrava maca - Royality SHOW

Vi ste ovde: Home / O mačkama / Intervjui / Intervju: Ketrin Louter
četvrtak, 20 mart 2014 16:55

Intervju: Ketrin Louter

  • Штампа
Lotus u senci Lotus u senci Cathrine E. Lowther

Supruga nekadašnjeg kanadskog ambasadora u Srbiji i veliki ljubitelj mačaka.

Gospođu Cathrine Lowther nije sasvim lako predstaviti čitaocima u Srbiji. U našem "javnom životu" je poznatija kao supruga nekadašnjeg kanadskog ambasadora u Srbiji, Roberta MekDugala (Robert McDougall). Sa druge strane, zaštitnicima životinja u našoj zemlji je daleko poznatija iz perioda mandata svog supruga, kada je na razne načine pomagala, spasavala, lečila i udomljavala napuštene i nesretne životinje iz Beograda i okoline. Drago mi je što sam tada imao priliku da je upoznam, a i što je više godina nakon odlaska iz Srbije pristala da za Zdravamaca.rs ispriča ponešto o mačkama, svom radu i životu uopšte. 



Sećate li se svog prvog kućnog ljubimca?

Ukratko - DA! :)

Da. Piti (Petie) je bila plava tigrica koju su moji roditelji kupili za stariju decu kada se rodio moj najmlađi brat. Nemam pojma zašto. Sećam se da je Piti voleo da nam štipka uši i da je izgubio život tako što se u punoj brzini zabio u ogledalo, nesretnik...

Možete li da se odlučite, da li ste više privrženi psima ili mačkama? Zašto je to tako?

Iako živim i sa jednima i sa drugima, više volim mačke nego pse. Obožavam svoje lude srpske ulične pse Magic Daintyfoot i Jimmers Slimeytongue, donekle jer nisu poput običnih severnoameričkih domaćih pasa. Izuzetno su inteligentni i zapanjili su svog kanadskog trenera sposobnošću da predvide posledice svojih postupaka i testiranjem različitih scenarija pre donošenja odluke o daljim koracima. Zapravo, puno ljudi mi kaže da su moji psi zapravo maskirane mačke!

Šta je to kod mačaka? Elegancija, nezavisnost i inteligencija. Kada usvojite mačku, to je više kao da imate cimera nego kao da imate dete. Misterija mačjih očiju, i tišina plišanih šapa u noći. Realnost da ovo mazno stvorenje koje prede u sledećoj sekundi može da se pretvori u divljeg lovca van moje kontrole - osim što sada ja nabavljam loptice i miševe-igračke koje može da lovi.  

Najomiljenija osobina kod mačaka? I one druge osobine koje ne volite...

Svaka mačka je drugačija po karakteru. Kod jedne volim mirnoću, kod druge čaplinovske bravure kada dođe vreme za večeru. Nemoguće je ograničiti to na jedan ili konačan broj pozitivnih ili negativnih osobina.

Sa druge strane, volela bih kada bi mačke naučile da malo duže spavaju ujutru!

Koliko mačaka sada imate u svom domu, a o koliko njih brinete van njega?

Trenutno, imamo tri naše mačke, i 4 koje čekaju na usvajanje. Ove tri su sve bile sa nama u Beogradu, a jedna je i rođena tamo.

Ottawa (glavni grad Kanade, prim. prev.) ima određenu populaciju uličnih tj. napuštenih mačaka, ali mi živimo u univerzitetskom naselju gde većina njih ima svoje "staratelje" među studentima. Ulične mačke postaju debele svraćajući u više studentskih domova. Kako hrana nije problem, usmeravam svoje delovanje na vakcinaciju, sterilizaciju, veterinarsku negu i udomljavanje. Više ne moram ni da ih tražim: odavno se zna šta radim, i ljudi mi sami na vrata donose zapuštene ili bolesne mačke.

Najviše posla ima kada se univerzitet zatvori preko leta, i odjednom se mačka koju je npr. poslovna administratorka "usvojila", više ne uklapa u njene planove za letovanje...

Možemo li čuti neku anegdotu vezanu za mačke?

P'tite Mamzelle Gigi je moja mačka koja se rodila u Srbiji. Bila je spašena kao veoma bolesno mače od strane žena u predstavništvu OEBS-a koje su je odvele u veterinarsku ambulantu Beca.

Gigi je bila slepa, skoro potpuno gluva i reagovala je na dodir samo na levoj strani tela. Veterinarka Beca je mislila da mače ima panleukopeniju, i lečila je sa puno ljubavi i posvećenosti. Mače je preživelo ali je moralo da živi u transporteru jer nije bilo u stanju da se nosi sa drugim životinjama u ambulanti, i vrlo brzo postala preveliko. Poslali su mi email u Bangladeš, gde smo tada živeli, i nagovorili me da MORAM da se vratim po ovu mačku.

Bili smo u Bangladešu naredne dve godine. Moj stariji mačor, Gus-Gus se zaštitnički postavio prema Gigi i naučio je kako da postane prava mačka. Njen vid i sluh su se popravili - iako su i dalje bili prilično loši.

Ubrzo nakon što smo se vratili u Kanadu, ona je počela da dobija epileptične napade, pa nas je lokalni veterinar uputio na veoma modernu (čitaj veoma skupu!) specijalističku kliniku. Neurolog je uradio snimak na Magnetnoj rezonanci i otkrio da je mačka hidrocefalična! Rođena je sa samo pola svog prednjeg mozga, i nikada ne bi preživela bez svojih spasilaca u Srbiji i bez Bece. Kada sam poslala MR snimak Beci, oni su bili potpuno šokirani.

Srećom, ovaj neurolog je jedan od samo dva takva stručnjaka u zapadnom svetu koji je objavljivao naučna istraživanja o hidrocefalusu kod pasa i mačaka. Uz pažljivu kombinaciju dva leka, on je uklonio pritisak unutar lobanje na njen mozak i mačka nije imala epi-napade skoro godinu dana. Sem toga, otpuštanje tog pritiska je omogućilo njenom mozgu da se donekle i regeneriše, i danas ona živi veoma slično normalnoj mački - morate jako pažljivo da je posmatrate kako bi primetili da je nešto drugačija.

Gigi sada ima 4 godine. To je samo po sebi čudo. Ukoliko lekovi prestanu da deluju, možemo je operisati, ali ukoliko budemo imali sreće, to neće doći na red još neko vreme. U međuvremenu, čim moja glava dodirne jastuk, ta mala mačka mi skače na stomak i traži da je pustim u njenu pećinu ispod pokrivača, gde provodi noć brinući se da se nipošto ne pomeram da ne bih uznemirila Mačku!

Gigi sa 4 godine
Gigi danas, sa 4 godine


Šta mislite o odnosu ljudi i medija prema životinjama u Srbiji, i napravite poređenje sa drugim zemljama u kojima ste živeli, uključujući i svoju?

Puno vremena je prošlo od kada sam otišla iz Srbije da bih mogla da komentarišem medije, a stvari su se sigurno promenile od 2008. godine.

Kada smo iz Beograda otišli u Daku u Bangladešu, bila sam zaprepašćena koliko obični ljudi drugačije reaguju na ulične životinje.

Malo informacija: Daka je grad sa 16-20 miliona ljudi na teritoriji trećine Beograda - da, jedne trećine (provereno)! Velika većina ljudi su strahovito siromašni, nepismeni, nezaposleni i učeni od sveštenstva kako su naročito psi  prljave životinje.

Mačke su manje omrznute jer se zna da je Prorok imao i voleo mačku po imenu Muessa. Takođe, kao i u Beogradu, mačke su dosta teže za pronalaženje i hvatanje! Obična ulična mačka u Daki je tako brza da se protivi zakonima fizike, kunem vam se!

Ima daleko, daleko manje surovosti i nasilja na ulicama Dake nego u Beogradu. Kada se takve stvari dogode, obično same komšije oštro reaguju prema počinitelju. Broj ljudi koji su mi donosili bolesne ili povređene mačke i naročito mačiće je bio neverovatan. Srećom, jedan - samo jedan - veterinar koji se razumeo u mačke i pse je bio raspoložen da ih leči za jako malu nadoknadu. Od kako smo otišli iz Dake, nekoliko drugih veterinara koji su videli u kom se pravcu stvari kreću su počeli više da se bave veterinarskom medicinom kućnih ljubimaca.

Kada smo došli, gradske vlasti su masovno ubijale pse kako bi se sprečilo širenje besnila, koje je i dalje problem u Bangladešu. Žena - jedna žena - je prekinula ovo i nagovorila ih da primenjuju Uhvati-Vakciniši-Steriliši-Pusti strategiju. Njena mala grupa se sastojala u potpunosti od stanovnika Bangladeša, osim mene, a najveću podršku smo pronašli među siromašnima, koji žive uporedo sa uličnim životinjama.

Kada bi znali da dolaze šinteri, ljudi bi sklanjali svoje lokalne pse. Kada smo mi počeli da radimo, sakrivali su ih i od nas. Tek kada smo im objasnili šta radimo, pokazivali bi nam pse ispod podova straćara, u olupinama automobila, u stražarskim kućicama, u kantama za đubre: čak smo pronašli majku i štence ispod klupe na kojoj sede četvorica lokalnih siledžija.

Opet i iznova, sretali smo se sa prosjacima i ljudima sa margine koji nemaju apsolutno ništa ali svakodnevno dele hranu koju izmole sa svojim lokalnim psom ili mačkom. Nekada bi za ishranu jednog ćopavog starog psa moralo da učestvuje i 6 ljudi, ali oni bi to radili.

Naravno, ovo ne znači da nema nasilja. Ipak, za isti vremenski period, kladila bih se u sve što imam da je broj takvih nedela u Beogradu i u Daki, sa desetostuko većom populacijom - isti.

It takes a worried man

Kako je to moguće? Pre svega, siromašni daleko bolje poznaju ove životinje od bogatih, koji mrze ulične životinje. Oko 250.000 ljudi koji imaju dovoljno sredstava da žive relativno pristojno retko šetaju ulicama: oni se svuda voze svojim džipovima. Ukoliko imaju kućnog ljubimca, to je uvezena rasna životinja koja se poseduje kao statusni simbol a ne iz ljubavi, i koja se baca kada dosadi ili postane nepraktična.

Ljudi sa ulice vide da se i životinje muče i bore kao i oni, i cene njihovu inteligenciju, prisustvo i odanost. Svaki kraj ima svoju grupu dece beskućnika koja ima svog posebnog psa čuvara koji ide svuda gde i oni, i čuva ih noću. Često takvog psa udari i ubije džip u ludačkom saobraćaju Bangladeša, a deca onda tuguju i sahranjuju psa, ali onda nakon toga ona ubrzo usvoje drugo štene. Mačke su cenjene zbog svoje neumorne bitke sa miševima i pacovima u zemlji u kojoj veoma malo ljudi ima bezbedan prostor za čuvanje hrane.

Dalje, iako stanovnici Bangladeša imaju reputaciju da su ponosni i svadljivi, oni nemaju ništa slično inatu. Njihova kultura ne poznaje inat: čovek koga poznajem je ostao bez krave od koje je njegova porodica životno zavisila. I ne pomišljajući na to da komšji crkne krava, on je jedne morao da ustane iz kreveta kako bi primio komšiju. Ovaj mu je doneo tele koje se nije dobro razvijalo jer mu majka nije imala dovoljno mleka. Zajedno, oni su negovali tele dok nije poraslo i počelo da izdržava nesretnu porodicu.

Jedini razlog, po mom mišljenju, zbog koga civilno društvo u Bangladešu funkcioniše je to što običan čovek prihvata da su bolest, ugnjetavanje, povrede i smrt deo svakodnevice, ali reaguje na to udruživanjem umesto sukobljavanjem.

Prag svetlosti

Možete li nam reći nešto o svom projektu Sinister Designs?

Zapravo, on više ne postoji. Sinister Designs je bilo moje profesionalno ime kada sam se bila freelancer, jer sam levoruka (sinister je na starogrčkom značilo leva strana). Kako sam se sve više bavila spasavanjem životinja i pomaganjem izbeglicama i imigrantima to mi je na kraju potpuno preuzelo život i vreme.

Porodica mog oca je bila obrazovana i smrtonosna, svaka generacija je stvarala umetnost usred sve većeg nasilja. Od mog rođenja se pretpostavljalo da ću biti književnica, slikarka ili muzička umetnica. I bila bih, da nije došlo do porodičnog preokreta koji se dogodio u trenutku kada sam započinjala svoju karijeru, i doveo do toga da reorijentišem svoj život.

Ne žalim zbog toga. Da nisam pobegla iz kanadske kulturne scene, bila bih u najboljem slučaju osrednja akademska ili lokalna umetnička figura ceo svoj život, puna svoje provincijske važnosti. Umesto toga, videla sam mesta koja malo ljudi vidi, upoznala izuzetne ljude iz potpuno različitih kultura, i imala privilegiju da napravim mali doprinos poboljšanju veoma posebnih života.

Tokom tog procesa, počela sam da shvatam najvažniju istinu od svih. Svaki život, svaki pojedinačni život je svetinja. Niko nije važniji od nekoga drugog: svaki život je najvažniji život koji postoji, jer je jedini koji svako od nas dobija. Kada se okonča, gotovo je.

Kako onda da ne delujemo sa saosećanjem?

Jesenji lovac
Kanadska mačka koja kuje plan kako da uhvati vevericu...



Šta je životinjama u Srbiji najpotrebnije?

Ukratko - kraj inatu.

Ono što me je najviše izluđivalo dok sam radila u Beogradu su bile neprestane svađe i zla ogovaranja između aktivista koji se bave zaštitom životinja. To je potpuno sumanuto! Ne postoji dovoljno neverovatna i groteskna priča koja se zlurado ne prenosi. Nijedna razlika u stavovima nije dovoljno mala da se ne pretvori u otvoreni rat.

To nije samo slučaj među ljudima koji se bave zaštitom životinja: zar nikome nije palo na pamet da veliki deo zlostavljanja koje trpe životinje, žene i deca potiče od inata? Ponos u kombinaciji sa inatom je krhka stvar, i kada biva povređen, on nanosi bol najbližoj i najslabijoj meti. Samo zbog inata neko može uživati u mučenju psa tako što će mu odseći šape i ostaviti ga da umre. Ili izgaziti mačku i njene mačiće na smrt. Ili bilo koji odvratni primer koji se može navesti.

Sigurna sam, kada bi samo sve grupe koje se bave zaštitom životinja naučile da ostave po strani svoje razlike i uspele da sarađuju na zajedničkim ciljevima, da bi mogle za samo par godina da potpuno iskorene postojanje napuštenih životinja i ljudsko nasilje prema njima.

Znam da ću zbog ovoga što govorim verovatno izazvati negodovanje od strane mnogih ljudi sa kojima sa radila, ali želela bih da ih podsetim na onu ženu - sasvim običnu ženu - iz siromašne Dake, koju je razljutila brutalnost gradskih vlasti prema uličnim psima. Ona nije imala nikakvo iskustvo u radu sa državnim vlastima, i svakako ne sa vlastima toliko korumpiranim i često nasilnim poput vlasti u Bangladešu. Bila je uplašena. Bila je sama. Ljudi su je ignorisali ili joj se smejali.

Ali ona je pronašla nekoliko drugih koji su se isto osećali. Oni se nisu baš slagali u svim detaljima ali su bili uplašeni kao i ona. Zajedno, pronašli su još istomišljenika. Uskoro su pronašli i nekoga ko bi im mogao otvoriti poneka vrata kroz koja se mogu provući, otresti prašinu sa svojih sandala i suočiti se sa gradskom vlašću, pa čak i Premijerom, i zatražiti promene.

Pet godina kasnije, nema više zvaničnog ubijanja pasa u Daki, a očekuje se da drugi gradovi slede ovaj primer. Ova grupa ljudi sada ima kliniku sa koje je sprovodila Uhvati-Vakciniši-Steriliši-Pusti strategiju godinu dana, a upravo treba da otvore još dve, dok je u planu i četvrta. Oni vode program edukacije u školama, pa čak imaju i svoj strip u najvećim i najuglednijim dnevnim novimana u Daki. Imaju više volontera nego što mogu da prime i obuče, a zajedno su uspeli da prenesu neka osnovna znanja o psima po celom gradu.

Oni menjaju celu zemlju, osobu po osobu. Pomislite samo šta bi građani Srbije sa svojom inteligencijom, obrazovanjem i energijom mogli da urade!

_____________________

Sa radom ove izuzetne žene možete se upoznati na www.sinister-designs.com. Iako je rad na njemu obustavljen pre nekoliko godina, sajt i dalje sadrži njene fotografije, razmišljanja, pesme...
________________________________________________________________________________________________________________________________________

Tekst i fotografije ovog intervjua su vlasništvo Zdravamaca.rs i autorke.
Nije dozvoljeno njihovo prenošenje u celini ili delovima.

Rekli su o mačkama...

  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
  • 5
  • 6
  • 7
  • 8
  • 9
  • 10

Primetio sam da ono što mačke najviše cene kod ljudi nije sposobnost obezbeđivanja hrane - koju uzimaju zdravo za gotovo - već njegovu ili njenu sposobnost uveseljavanja. Moj mačak Azmodius se odlično zabavljao svojom igračkom. Sledeće nedelje mi je dopustio da ga mazim, bučno predući, ali se pravio da spava da se ne bi osramotio.

Geoffrey Household, engleski pisac

Kada mački nešto narediš, ona tu naredbu prosledi svom repu.

Kineska izreka

Kada bi svakoga koga sretnemo tretirali sa toliko ljubavi kao što to činimo sa nama omiljenom mačkom i oni bi verovatno počeli da predu.

Martin Buxbaum, teatrolog

Mačke znaju tajnu kako se dolazi do hrane bez rada, do krova nad glavom bez zatočavanja i do ljubavi bez odricanja.

W.L. George, pisac

Ako mačka nešto pametno uradi, mi to zovemo instinktom, a kada isto to uradimo mi onda se to zove inteligencija.

Will Cuppy, humorista

Oprezan sam kao i mačka koja bi da ukrade hranu.

Viljem Šekspir, pisac

Od svih Božjih stvorenja, samo se jedno ne može potčiniti i vezati na uzicu. To stvorenje je mačka. Kada bi se čovek mogao ukrstiti sa mačkom to bi njega unapredilo ali bi unazadilo mačku.

Mark Tven, pisac

Ljubitelji i vlasnici mačaka su rezlikuju po tome što najčešće nisu konformisti. Kako bi i bili kada mačke upravljaju njihovim životima?

Louis J. Camuti, veterinar

Ne možete biti vlasnik mačke, u najboljem slučaju možete biti partneri.

Sir Harry Swanson, pisac

Verujem da su mačke duhovi koji su nakratko sišli na zemlju. Mačka, siguran sam, može hodati po oblacima a da ne propadne.

Žil Vern, pisac

Prijavite se na Zdrava maca info

Unesite svoj e-mail u polje ispod i mi ćemo vas redovno obaveštavati o svim novostima sa Zdrave mace! :)

Kontakt info

  • +381 63 273 121